Languages

Share on Facebook   Tweet   Share on Google+   Share on LinkedIn

logo kaspev
KASPEV - Klaster socijalnog preduzetništva Vojvodine
CASPEV -The Custer of social entrepreneurship in Vojvodina

Projekti

Analiza stanje socijalnog preduzetništva u AP Vojvodini

Анализа о тренутном стању у привредним субјектима - друштвима у АП Војводини у области социјалног предузетништва реализована је у оквиру програма Секретаријата за привреду и туризам АП Војводине

Аутори:

Синиша Тешић

Рајна Цветићанин

 

Дизајн и припрема за штампу:

Синиша Тешић

 

Фотографија на насловној страни:

Синиша Тешић

 

Издавач:

Кластер социјалног предузетништва Војводини – КАСПЕВ

 

Штампа:

Штампарија КОБИ принт

 

Тираж:

100

 

Анализа о тренутном стању у привредним субјектима - друштвима у АП Војводини у области социјалног предузетништва реализована је на основу уговира о реализацији број 144-404281/2021-01-04 од 06.12.2021 између Кластера социјалног предузетништва Војводине и Секретаријата за привреду и туризам АП Војводини за коју је била расписана јавна набавка у оквиру радног програма и буџета за 2021. годину Секретаријата за привреду и туризам АП Војводине.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ФЕБРУАР 2022

 

 

Садржај

Методе реализације истраживања. 5

Појмови социјалног предузетништва. 6

1.      Развој социјалног предузетништва. 8

2.      Социјално предузетништво у Европској Унији. 10

2.1        Анализа стања социјалног предузетништва у Европској унији. 14

3.      Република Србија и Социјално предузетништво. 15

4.      Социјално предузетништво у Аутономној Покрајни Војводини. 19

4.1.       Анализа социјалннх предузећа у АП Војводини. 20

4.1.1.Удружења, не владине организације и фондације. 21

4.1.2. Задруге. 22

4.1.3. Предузетничке иницијативе које кроз пословање и своју мисију доприносе друштву, инкубатори и регионалне агенције. 23

4.1.4. Предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом.. 23

5.      Циљеви социјалног предузетништва. 29

5.1.       Економски циљеви као вредност социјалног предузетништва. 29

5.1.1.        Предузеће за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом Гепард ВИС. 30

5.1.2.        Содара Филипус. 31

5.2.       Екологија као вредност социјалног предузетништва. 34

5.2.1.        Удружење Чепом до осмеха. 34

5.2.2.        Есхуменска хуманитарна организација – радионица кројења и шивења. 35

5.3.       Едукација као вредност социјалног предузетништва. 36

5.3.1.        Едукативни центар у Новом Саду. 36

5.3.2.        Школа за основно и средње образовање Др. Милан Петровић. 37

5.4.       Здравствени производи и услуге као вредност социјалног предузетништва. 38

5.5.       Људи као вредности социјалног предузетништва. 38

5.6. Примери успешних потенцијалних социјалних предузетника. 39

6.      Анализа заинтересованих страна у области социјалног предузетништва. 41

7.      Анализа предузећа и организација које послују по принципима социјалног предузетништва. 44

8.      Закон о социјалном предузетништву. 45

9.     Развој социјалног предузетништва у АП Војводини - Препоруке. 46

9.1.       Еукације о социјалном предузетништву. 46

9.2.       Правни оквир за развој социјалног предузетништва. 47

9.3.       Видљивост социјалних предузећа. 48

9.4.       Унапређење финансијске и нефинансијске подршке намењене социјалном предузетништву. 49

9.5.       Мере за развој социјалног предузетништва. 49

10.   Литература........................................................................................................................................ 50

11.   Списак предузећа и организација које послују по принципима социјалног предузетништва . 52

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Методе реализације истраживања

 

 

 

 

 

Током израде Анализe о тренутном стању у привредним субјектима - друштвима у АП Војводини у области социјалног предузетништва у циљу одрживог развоја коришћени су различити методи истраживања и анализе података. Анализа и мапирање социјалних предузећа у Војводини –истраживање спроведено је методом претраживања и истраживања доступних докумената који су пронађени у писаној форми ( литература, документи, новине, часописи и др.) и у електронској форми (интернет претрага, електронске презентације, видео садржаји и др.). Кроз анкете су добијене информације од социјалних предузећа и представника Градова о општина у АП Војводини. Пронађени подаци су прикупљани и сваки прикупљен податак поседује свој извор а делови текста који су цитирани позивају се на ауторски текст из ког је преузет податак. Анализа се фокусира на регион Војводине али анализа се ослања и на закон о Социјалном предузетништву и социјалним предузећима, објашњава појмове битне за социјална предузећа и позива се на документа Европске уније у вези са социјалним предузетништвом. У анализи су коришћене постојеће студије о социјалном предузетништву као и слична литература која описује делове тј. циљеве социјалног предузетништва (нпр. Запошљавање особа са инвалидитетом). Поред тога, приказани су закони и други акти који имају додира са социјалним предузетништвом као што су закон о задругама, закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом, закон о младима и друго.

Аутори студије анализирали су социјална предузећа на територији АП Војводине, како би упоредили потенцијал и пронашли елементе успешности социјалних предузећа у АП Војводини. Закон о Социјалом предузетништву и социјалним предузећима усвојен је почетком 2022 године а спровођење Закона је одложено на 9 месеци по усвајању. На основу претходног, током писања ове Студије није могла да се уради анализа социјалних предузећа у складу са усвојеним Законом о социјалном предузетништву и социјалним предузећима, већ се користе постојеће праксе у социјалном предузетништву. Такође, Анализа представља полазну основу за детаљну анализу социјалних предузећа у АП Војводини након почетка примене Закона о социјалном предузетништву и социјалним предузећима. Креирање студије успешно је реализована захваљујући Савету за кординацију и праћење активности у области економског развоја на територији АП Војводине. Студије је реализована уз помоћ организација који се декларишу као социјална предузећа и представника Градова и општина у АП Војводини.

 

Појмови социјалног предузетништва

 

 

 

 

Социјална економија представља поље економије које ставља социјалне циљеве испред економских и дефинише да се социјални циљеви остварују на економски одржив начин.

Социјално (друштвено) предузетништво кроз привредне активности даје допринос друштву кроз привредна деловања, као што су Економија (запошљавање теже запошљивих), Заштита животне средине, едукације и Здравство и здравствена заштита.

Социјалне иновације представља било какво унапређење, побољшање или инвенција, која доприноси развоју друштвене заједнице.

Социјално предузеће је предузеће које послује у домену социјалне економије и које кроз привредну делатност тј. активност даје допринос друштвеној заједници. Ова предузећа су профитна али свој профит или део профита враћају друштвеној заједници.

Теже запошљиве категорије представљају групе људи које теже проналазе посао а дефинисане су од стране Министарства рада, запошљавања, борачких и социјалних питања на основу стања и евиденције незапослених лица у Националној служби за запошљавање

Приоритети социјалног предузетништва у најширој могућој дефиницији постоје четри приоритета социјалног предузетништва а то су: Економија (запошљавање теже запошљивих), Заштита животне средине, Здравство и Едукације.

Социјални предузетник представља предузетника са експлицитном друштвеном мисијом

Социјални тј. друштвени проблем представља проблем који је јединствен за друштвену заједницу, групу људи или окружење у друштву.

Аспекти социјалног  предузетништва подрузумевају све активности које су у складу са социјалним предузетништвом, као што су друштвено одговорно пословање, зелена енергија, органска пољопривреда и друге не привредне и не привредне иницијативе корисне за друштво.

Друштвено одговорно пословање представља облик понашања и друшвене одговрности компанија које желе да дају допринос друштву али не могу то да остваре директно кроз своју пословни делатност или активности везане за пословну делатност.

Друштвено осетљиве групе јесу групе грађана којима је потребна додатна системска подршка како би се могли равноправно укључити у животне токове заједнице.

Радна интеграција представља рад са радно способним припадницима осетљивих група на њиховом образовању и оспособљавању за рад, као и запошљавање и други начини њиховог радног ангажовања.

Предузетник је физичко лице регистровано за обављање делатности у циљу стицања добити, које по свом правном положају може испунити услове који су овим законом прописани за стицање статуса социјалног предузетништва.

Привредни субјект је домаће правно лице регистровано за обављање делатности у циљу стицања добити, а нарочито привредно друштво, задруга и друго правно лице, које по свом правном положају може испунити услове који су овим законом прописани за стицање статуса социјалног предузетништва.

Субјект цивилног сектора је домаће правно лице које није основано у циљу стицања добити, а нарочито удружење, удружење у области спорта, фондација и друго правно лице, које по свом провном положају може испунити услове који су овим законом прописани.

Заинтересоване стране у социјалном предузетништву представњају све оне организације које имају интереса тј. желе да буду укључене у социјлано предузетништво. Тако да у оквиру заинтересованих страна социјалног предузетништва можемо препознати доносиоце одлука на националном, регионалном или локалном нивоу у чијој се надлежности налазе друштвена питања које решава социјално предузетништво, научно образовне организације, привреду и удружења привредника и сви други који желе да допринесу области социјалног предузетништва.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

1.    Развој социјалног предузетништва

 

 

 

Током историје људи су помагали једни другима, кроз трговину производима и услугама. Уколико би у тој размени тј. трговини добрима се десило да је неко допринео неком друштвом циљу или помогао другоме користећи предузетнички принцип (размене производа или услуге), то се могло препознати као социјална економија. Први примери развоја социјалне економије можемо наћи у 18 веку где се радници организују у групе за самопомоћ како би помогли једни другима и онима којима је помоћ била потребна. Најшири појам у социјалном предузетништву представља социјална економија. Социјална економија може се дифинисати као стављање социјалних тј. друштвених циљева испред стварања профита, тако што би се социјални циљеви остваривали на економско одржив начин. Социјална економија обухвата велики број заинтересованих страна који кроз своје иницијативе, производе или услуге послују на тржишту и свој профит усмеравају ка испуњењу одређене друштвене мисије тј. добробити. Социјалну економију разликујемо од класичне економије по обавези али и вредности коју даје реч социјално, а то је да економија води рачуна о друштву кроз основно пословање и опредељење профита или дела профита за добробит друштва. Добробит друштва може бити приказана на различите начине а неки од видова добробити за друштво видљиви су кроз запошљавање оних који теже долазе до посла, решавање еколошких проблема у друштвеној заједници, развој нових начина здравствене заштите или кроз едукацију која тематски или по поставци има већи циљ у односу на комерцијалну едукацију. Социјална економија представља поље економије које даје додатну вредност економији и проширује значај бављења предузетништвом.

Ужи појам од социјалне економије представља социјално предузетништво. Пошто социјална економија подразумева све заинтересоване стране које су укључени у социјалне тј. друштвене циљеве, социјално предузетништво усмерено на оне који кроз привредну активност тј. свој рад решавају социјалне тј. друштвене циљеве. Постоји много дефиниција за социјално предузетништво, издвојили би једну од најзначајних и највише коришћених  дефиниција Европске уније из документа Социјална бизнис иницијатива[1] која каже: Социјално предузетништво је иновативни начин да људи реше различите економски, образовне, здравствене и еколошке проблеме у својој заједници путем свог рада – удруживањем и коришћењем одговарајућих бизниса модела или коришћењем предузетничких принципа. Европска унија препознаје социјално предузетништво на начин да се смањи сиромаштво и направи модел, који ће дати шансу развоју друштва и друштвене заједнице. Да би социјално предузетништво било испешно и оствариво морамо дефинисати још један појам а то је социјални предузетник. Једна од дефиниција социјалног предузетника je да се социјални предузетници повезују са широким спектром организација које имају предузетнички приступ и чија је основна мисија је да се баве решавањем социјалних изазова на предузетнички начин. Битно је разумети да се социјално предузетништво бави решавањем социјалних проблема, а не искоришћавањем тржишних могућности.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

2.    Социјално предузетништво у Европској Унији

 

 

 

Социјално предузетништво видљиво је у Европској унији претходних двадесет година. Експанзију и видљивост социјланог предузетништва у 2020 години проузроковао је вирус Ковид 19, који је утицао да се социјално предузетништво посматра као шанса за опоравак привреде након Ковида 19. Из документа Mannheim Declaration on Social Economy[2] 2020 године као један од 20 приоритета за опоравак привреде Европске Уније препознато је социјално предузетништво.  Социјална економија чини 8% БДП-а Европске Уније, а постоји 2,8 милиона предузећа која се декларишу као социјална предузећа и организације које обезбеђују укупно 13,6 милиона радних места. На политичком нивоу, тренутно се ради на Европском акционом плану за социјалну економију. У контексту Ковид 19 кризе, актери социјалне економије помогли су опоравку јачањем социјалних услуга да допуни акцију у циљу јачања друштвених циљева Европске Уније.

Упркос растућем интересовању за социјална предузећа и све већим нивоима активности, ограничено је разумевање тренутног стања, величине и обима социјалних предузећа у Европи. Да би попунила овај јаз, Европска комисија је у априлу 2013. покренула студију као наставак комуникације о социјалном бизнису (СБИ) из 2011. године[3]. Ова прва врста студије мапира активност социјалних предузећа и еко-системе у 29 земаља користећи заједничку дефиницију и приступ. Конкретно, анализа мапира обим и карактеристике активности социјалних предузећа у свакој земљи, национална политика и правни оквир за социјална предузећа, мере подршке усмерене на социјална предузећа, шеме означавања и сертификације тамо где постоје, и социјална (утицајна) тржишта улагања. Такође, анализа пружа увид у факторе који ограничавају развој друштвеног предузећа и потенцијалне акције које би могле да се предузму на нивоу ЕУ како би се допуњавале и подржале националне иницијативе. Овај докуменат заснован је на дубинском прегледу докумената националне политике, академске и сиве литературе о социјалном предузетништву, полуструктурираним интервјуима са низом заинтересованих страна као што су социјална предузећа, анализи креатора политике, мрежи друштвених предузећа, пружаоцима подршке, инвеститорима и посредницима. Да би измерили и мапирали активност социјалних предузећа и еко-система, важно је да се прво схвати шта је то социјално предузеће. У оквиру документа Европске комисије развијана је дефиниција, која би се могла користити за: (а) разликовање социјалних предузећа од главних предузећа и традиционалних субјеката социјалне економије; и (б) мапирање ширења и активности социјалних предузећа - на доследан и кохерентан начин - у 29 земаља са различитим економским и социјалним контекстом, традицијом и путевима развоја социјалног предузетништва. У оквиру ове студије није развијена нова дефиниција социјалног предузетништва, већ је више унапређена постојећа и широко прихваћен појам социјалног предузетништва, како је артикулирано у комуникацији Европске иницијативе за социјално пословање (СБИ)[4].

Дефиниција социјалног предузетништва из документа Европске иницијативе за социјално пословање (Social business initiative) укључује три кључне димензије социјалног предузетништва које су развијене и дорађене током последњих неколико година кроз тело европске академске и политичке литературе: 1. предузетничка димензија, тј. бављење континуираном економском активношћу, која разликује социјална предузећа од традиционалних непрофитних организација / субјеката социјалне економије (који тежи друштвеном циљу и стварају неки облик самофинансирања, али нужно и неопходно да се заснива на привредној делатности); 2. Социјална димензија, тј. примарна и експлицитна друштвена сврха, која разликује социјална предузећа од стандардних (профитних) предузећа и 3. Димензија управљања, тј. постојање механизама за „транспарентност“ друштвених циљева организације. Димензија управљања, дакле, још конкретније разликује социјална предузећа од стандардних предузећа и традиционалних непрофитних организација / субјеката социјалне економије.

 

Организације које испуњавају „оперативну дефиницију ЕУ-а“ социјалног предузетништва могу се наћи у свих 29 земаља - било као део, или упоредо са националним концептима, тумачењима и дефиницијама „породица“ социјалног предузетништва. Међутим, оперативна дефиниција ЕУ представља „идеалан“ тип социјалног предузетништва - „националне породице социјалног предузећа“ углавном деле највише, али не често и све, критеријуме наведене у оперативној дефиницији. У погледу димензије управљања: Од двадесет девет земаља које су проучаване, двадесет има националну дефиницију социјалног предузетништва, али у шест од тих земаља дефиниција не захтева да социјална предузећа имају моделе „инклузивног управљања“. Слично томе, у неколико преосталих девет земаља које немају националну дефиницију, инклузивно управљање се не доживљава као дефинисана карактеристика социјалног предузећа. У већини земаља Студије критеријум који се односи на „независност“ се разуме / тумачи као „управљачка аутономија“ и / или „аутономија од државе“. Само у Италији и Португалу, националне дефиниције наглашавају аутономију државе и других традиционалних профитних организација. Штавише, у неколико земаља (Финска, Литванија, Пољска, Словачка и Шведска) појам социјалног предузетништва како је артикулирано у националним законима и / или политичким документима уско је усмерен на социјална предузећа са интеграцијом у рад. Ова ограничена дефиниција искључује предузећа која обављају друштвене мисије, као што су пружање социјалних и образовних услуга, окружење, благостање за све или солидарност са земљама у развоју.

Социјално предузетништво у Европској унији усвајају различите правне облике и статусе: постојећи правни облици као што су удружења, фондације, задруге, акционарска друштва, нови правни облици који су намењени искључиво друштвеним предузећима прилагођавањем постојећим правним облицима, нпр. социјалне задруге у Италији, Societe Cooperative d’Interet Collectifs (SCICs) у Француској, Community Interest Companies у Великој Британији, правни статус који се може добити одабраним или у неким постојећим правним облицима, који су у складу са законим дефинисаним критеријумима (нпр. Правни статус социјалних предузећа у Италији или Друштво за друштвену намену у Белгији), нове врсте правних облика који традиционалним непрофитним организацијама омогућавају покретање економске активности, као што су нпр. непрофитни институт у Словенији. Кластери социјалне економије или „Кластер социјалних и еколошких иновација” су „Групе предузећа социјалне економије и других повезаних пратећих и економских актера који сарађују на одређеној локацији како би повећали свој заједнички друштвени и еколошки утицај јачањем своје сарадње, удруживањем ресурса и иновационих капацитета .“  Развој социјалне економије у скорије време у ЕУ добија нову форму кроз развој потпорних удружења за развој социјланог предузетништва који могу бити и кластери[5]. ЕУ препознаје моделе у који су организоване организације за подршку социјалном предузетништву који могу бити четвороструки или петероструки модели, што значи спајање бизниса (социјалне економије и редовног пословања), цивилног друштва, истраживања и владе. Друштвени приоритети којима се највише тежиу организацијама за подршку социјланом предузетништву су: отварање радних места и инклузија, развој друштвених иновација, локални економски развој и развој локалног друштвеног економског екосистема самог по себи. Неки кластери су развијени око одређеног физичког простора или желе да наставе своје заједничке активности у таквом заједничком простору. Они су често организовани као отворени простори, креативна заједница и имају низ активности и услуга које превазилазе чисте пословне активности (култура, слободно време, становање, итд.). Европска коминија има формирану експертску групу за развој социјалног предузетништва (ГЕЦЕС). Експертска група се састаје једном у три до четри месеца и доноси закључке битне за развој социјалне економије. Радна група је формирана 2018 године и има мандат до 2024 године.

До пре 2020 године није препозната искрена и дубока посвећеност Европске уније питању социјалног предузетништва али из извештаја земаља чланица Европске уније може се видети да су уговори из јавног сектора и активне политике тржишта рада за власт у земљама Европске уније играју важну улогу у подстицању развоја социјалног предузетништва. Развој окружења током ковида 19 утицање на промену у ставу земаља Европске Уније али глеадајући широм Европе може се представити потенцијална топологија стварања социјалних предузећа са фактором зависности у различитим земљама Европске уније. Иницијатива стварања социјалних предузећа која креће од самих организација према државама (bottom up) снажно је одређена постојећем економијом, политикама које се тичу области социјалног предузетништва и екосистемом за развој социјалних предузећа. Појединачно стање у државама може се груписати на основу иницијатива у држави које могу бити организације предвођене грађанима, традиционалне  непрофитне организације као што су добротвоне организације, удружења, фондације, волонтерске организације и организације у заједници или иницијативама које се ослањају на подршку јавног сектора.

 

Организације предвођење грађанима у овим иницијативама мисију спроводе грађани при чему су групе грађана основале организације често са мало ресурса које имају да би решили неке потребе у друштву и изазове у локалној заједници. Ово је великим делом доминантан начин креирања социјалних предузећа у Европској унији. Кроз грађански активнизам може да се успостави предузетнички модел у виду трговине производом или услугама како би се испунио друштвени циљ или потреба. Генерално, на овакве облике друштвених предузећа се гледа као на индивидуалне и комерцијалне иницијативе од самог почетка ( наравно са социјалном мисијом) и повезана су са ужим англосаксонским схватањем социјалног предузетништва.

Традиционалне непрофитне организације као што су добротворне организације, удружења, фондације и организације у заједници. Постојећа невладина организација се трансформише у социјално предузеће када почне да ствара приход од привредне активности тј. од продаје производа или услуга али има утицаја у решавању некод друштвеног циља или мисије. Постојеће организације често оснивају привредну делатност као облик социјалног предузетништва али у многим случајевима правна регулатива али и спемност за ризиком спречава постојећу невладину организацију, удужење или фондацију да предузме економске активности или то учини само до одређене границе. Да би се превазишло ово ограничење неки су створили одређену групу за менторство и подршку која помаже иницијативама да постане тотално социјално предузетничке али иницијативе након успеха одређени део профита враћају организацији за предузетничку помоћ, како би иста била одржива. Овај начин стварања социјалних предузећа је релативно популаран у новим земљама чланицама из централне Европе.

Ослањање на подршку јавног сектора  Зависност од јавног сектора менаџмент тј. особље неких организација препознаје као потенцијал за развој иновације и практичну реализацију социјалног предузетништва путем привидне аутономије и независности од производње и услуга што постепено доводи до одустајања од предузетничке компоненте оргнизације која се бави социјалним предузетништвом. Избегавање оваквог проблема може се остварити тако што ће даваоци средстава или креатори политика кроз специјалистичке саветодавне процесе у оквиру финансијских средства едуковати организације о значају предузетничке компоненте у социјалном предузетништву. Ослањање на подршку јавног сектора (уз неопходност да се активности организације заснивају на предузетничким принципима) треба да се воде ставовима о потреби подршке и већој улози државе у пружању услуга, нових облика набавке и снабдевања, социјалних иновација и других начина и већем учешћу у трошковима привредне активности од стране државе. Све претходно може довести до унапређења сектора социјалног предузетништва у Европској унији.

2.1 Анализа стања социјалног предузетништва у Европској унији

 

Социјална предузећа широм Европе сусрећу се и са одређеним изазовима које можемо поделити на:

  • Лоше разумевање концепта социјалног предузећа. Препознавање и разумевање појма социјално предузеће од стране креатора политика, предстваника јавних служби, инвеститора, партнера, потенцијалних купаца и шире јавности оцењено је веома ниским. Отворено питање представља и перцепција рада социјалних предузећа у Европској унији.
  • На пример у неким земљама Европске уније појам социјално предузеће јавност повезује са радом добротворних организација или предузећима за интеграцију слабозапошљивог становништва и особа са инвалидитетом а не са предузетништвом. Неразумевање концепта и недостатак знања о социјалном предузетништву лоше утичу на доступне изворе финансирања социјалних предузећа и представљају један од фактора који утичу на ограничен развој социјалног предузетништва.
  • Недостатак специјализованих услуга за развој пословања и подршке као што је инфраструктура у смислу инкубатора, ХАБова, програма ментроства и обука представља проблем развоја социјалног предузетништва у Европској унији. Већима елемената и начина подршке социјалним предузећима слична је оној потреби коју имају традиционална профитна предузећа тј. старт уп-ови, с том разликом што социјална предузећа имају специфичну мисију унапређења друштва тј. друштвене заједнице. Стручна подршка и стурчњаци у већини земаља представљају дефицит неопходан за развој социјалних предузећа а тамо где они постоје ограничени су политикама и лошим приступом циљне групе теми социјалног предузетништва.
  • Недостатак законских или других прваних оквира који подржавају социјално предузетништво. У многим земљама непостојање правне регулативе отежава властима да осмисле и усмере финансијску и нефинансијску подршку развоју социјалног предузетништва.
  • Ограничен приступ тржиштима. Неадекватна употреба социјалних клаузула, постојећих пракси, јавних набавки ( могућности сарадње са владиним институцијама, непропорционални захтеви за преквалификацију) као и кашњења у плаћању социјалним предузећима отежавају социјалним предузећима да буду конкурентни играчи на тржишту.
  • Непостојање заједничких механизама за мерење и приказивање друштвеног утицаја. Мерење и извештавање о друштвеном утицају социјалних предузећа у Европској унији готово да не постоји. На основу претходног недостају информације о друштвеном утицају и не постоји разумевање циљне групе и шире друштвене заједнице шта једно предузеће квалификује да буде социјално предузеће. Развој заједничких система за мерење друштвеног утицаја могао би унапредити видљивост социјалних предузећа и довесте до веће заинтересованости приватних инвеститора и шире јавности за ову област.

3.    Република Србија и Социјално предузетништво

 

 

 

 

Развој економије и поред добрих показатења у задњих пар година није резултирао решењу кључних друштвених питања у Републици Србији. Смањење броја не запослених резултирао је у мањој мери повећањем економског раста али у већој мери је резултат одлазак становништва, посебно младих људи у Западну Европу. Податак из документа Cost of Youth Emigration   показао је да је Републику Србију у периоду 2012 – 2016 године напустио више од 245.000 углавном младих људи. Поред тога, отворено питање и изазов економског развоја представљају еколошки проблеми и решавање истих кроз привредну активност. Од 2016 године Република Србија као приоритет одрживог развоја прати смањење сиромаштва и социјалне искључености и у 2016. години 38,7% становништва налазило се у ризику од сиромаштва и социјалне искључености док је у 2018-тој години овај проценат нешто мањи али и даље висок и износио је 34,3%. Након изнетих података види се да је економски развој Републике Србије и даље ограничен и да се привреда сусреће са изазовима неспремности да системски решава битна питања у виду запошљавања посебно угрожене категорије становништва (млади, особе са инвалидитетом, Роми и други), као и еколошких изазова и других проблема у циљу унапредјења друштва и друштвене заједнице у Републици Србији. Решавање друштвених проблема на предузетнички начин представља изазов за Републику Србију али исто показује и релативно мали напредак у развоју социјалног предузетништва у Републици Србији.

Ковид 19 током 2020 године није имао већи утицај на незапосленост у Србији из разлога што је највећи утицај ковида 19 био на сектор туризма тј. долазак иностраних туриста што нема велики утицај на Републику Србију. Свест појединаца током ковида 19, који имају могућност утицаја допринела је да се у ресорном Министраству рада, запошљавања, борачких и социјалних питања наметне тема Закона о социјалном предузетништву и социјалних предузећа као битна. На почетку 2022 године, на предлог Министарства рада запошљавања, борачких и социјалних питања, Влада Републике Србије усвојила је Закон о социјалном предузетништву (даље Закон). Утицај Закона видеће се током примене која је одложена за крај 2022 године али различита су мишљења о корисности тј. потреби Закона у области социјалног предузетништва. Искуства предузећа која послују по принципима социјалног предузетништва кажу да потреба за уређењем области постоји али да се боје да ће Закон ограничити и дати услове као и довести до појаве фиктивних социјалних предузећа која ће се основати само због бенефита који ће Закон да омогућни у виду финансијских олакшица и фонда који ће бити намењен за развој социјалних предузећа.

Социјално предузетништво у Србији своје почетке бележи 50 тих година двадесетог века и везано је за оснивања преузећа за запошљавање особа са инвалидитетом. У данашњем облику социјално предузетништво постало је интересантно 2008 године након економске кризе у свету, па и у Србији. Потрага за иновативним и алтернативним решењима економских проблема и развоју предузетништва  довела је до развоја социјалне економије и социјалног предузетништва. У периоду након 2008 године, Србија је предузела одређене мере у циљу подстицања развоја социјалног предузетништва, пре свега кроз програме за мала и средња предузећа и обуке Националне агенције за регионални развој и мрежу регионалних развојних агенција. Истовремено, у оквиру социјалне економије дошло је до међусобног препознавања и умрежавања социјалних предузетника и организација цивилног сектора, са циљем да кроз сарадњу, размену знања, искустава и информација, као и лобирање допринесу развоју социјалног предузетништва у Србији.

 

Последице предуге транзиције, лоших и застарелих социјалних услуга, као и велики број друштвено искључених грађана учинили су да се појединци и групе све чешће одлучују да сами траже решења за нагомилане социоекономске проблеме. Интеграција избеглих и интерно расељених, затим потребе особа са различитим типовима инвалидитета, незапосленост, само су неки од изазова на које реагују организације цивилног друштва, пре свега, удружења грађана и креирају пословне иницијативе као облике социјалног предузетништва.  Податак из 2014 године  каже да се у Србији  социјална предузећа баве следећим делатностима:

• Удружења и фондације се баве едукацијом и обуком (31%), туризмом и угоститељством (18%) и културом и уметношћу (11,8%).

• Задруге приходују од откупа и продаје пољопривредних производа (61,9%), производње пољопривредних производа (36,8%) и трговине на велико и мало (23,8%).

• Предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом послују у областима штампања и умножавања (28,9%), производње одеће и обуће (20%) и производње намештаја (17,8%).

• Остали типови социјалних предузећа (агенције, инкубатори, спин-офф предузећа) приходе остварују најчешће од едукација и обука (58,3%) и административних услуга, књиговодства и рачуноводства (13,3%). Фондацијама и удружењима грађана у социјалном предузетништву је примаран социјално-хуманитарни циљ (44,1%), задругама - економско оснаживање и запошљавање (88,7%), исто као и предузећима за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом (75%), док остали типови социјалних предузећа једнако истичу да су им циљеви економско оснаживање и локални и одржив развој. Едукација, промоција и информисање су подједнако заступљени код фондација, удружења и других типова социјалних предузећа (18,3% и 14,6%)   

 

Невладине организације, пре свега удружења грађана, баве се и пружањем социјалних услуга (укупно 126 услуга) махом особама са инвалидитетом, деци и младима са сметњама у развоју, старијим особама, деци у сукобу са законом и слично. Ово је уједно и најчешћи вид активности и у Европи и делатност из које су у многим земљама поникла социјална предузећа крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година. Према актуелном Закону о социјалној заштити и Правилнику о лиценцирању организација социјалне заштите, до сада је издато 130 лиценци. Лиценца је јавна исправа којом се потврђује да организација испуњава утврђене услове за пружање конкретних услуга у области социјалне заштите.

 

Према истраживањима (Европски покрет у Србији 2014. година), у Србији постоји око 1.200 социјалних предузећа. Ако из ове рачунице извојимо пољопривредне задруге због постојећех облика социјалних задруга које постоје (укупно 25 регистрованих социјалних задруга у Републици Србији), процењује се да у нашој земљи послује више од 450 социјалних предузећа. Од тог броја око 3/4 су удружења грађана и фондације, док остале правне форме обухватају предузећа за професионалну рехабилитацију и радну интеграцију особа са инвалидитетом, привредна друштва (друштва са ограниченом одговорношћу и предузетници), задруге и задужбине. Након комплетне анализе и не признавања предузећа за професионалну рехабилитацију као облик социјалног предузетништва долази се до податка да у Републици Србији по подацима европског покрета у Србији постоји око 400 субјеката који се декларишу као социјална предузећа.

 

Развој социјалног предузетништва у Србији у великој мери је ограничено и налази се на нивоу иницијатва које су или једва одрживе или неодрживе. Проблем социјалног предузетништва у Србији се огледа у неразумеваљу социјално предузетништва код представника државних иниституција, који су задужени за питање социјалног предузетништва, привреде и становништва. У републици Србији надлежност социјалног предузетништва је при Министарству рада, запошљавања, борачких и социјалних питања. Надлежно Министарство посматра социјално предузетништво као предузетништво које доприноси запошљавању тежезапошљиве категорије становништва. Министарство привреде нема великог додира са социјалним предузетништвом, што није у складу са привредном делатношћу социјалних предузећа. Држане институције Републике Србије немају јасну слику и визију о социјалној економији и социјалном предузетништву.

 

Анализом стања у Републици Србији могу се препознати различите заинтересоване стране у социјалном предузетништву. Највише иницијатива и највећи допринос у области социјалног предузетништва у Србији дају невладине организације. Држава је надлежност социјалног предузетништва предала Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Поред тога актери друштвеног предузетништва су и задруге, занатлије и локални произвођачи прехрамбених производа. Најчешћи циљ актера социјалног предузетништва је запошљавање, а постоји мали број иницијатива које се баве еколошким и едукационим циљевима.

 

Невладине организације представљају најактивнију групу заинтересованих за социјално предузетништво. Од 2008 године неколико не владиних организација бави се питањима социјалног предузетништва у Србији (Смарт колектив, Европски покрет у Србији, Траг фондација, Група 484, Фондација Ана и Владе Дивац). Невладине организације програмски и пројектно подржавају иницијативе у области социјалног предузетништва. Проблем представља не постојање системског приступа социјалном предузетништву тако да иницијативе које су помогнуте од стане не владиних организација након завршетка пројекта углавном пропадају, из разлога не одрживости. Неке невладине организације покренуле су своје друштвено предузетничке иницијативе које константно подржавају и раде на њиховој одрживости.

 

Орган власти који су задужени за социјално предузетништво је Министарство рада, запошљавања, борачких и социјланих питања. Кроз неколико докумената од 2008 године Република Србија је дефинисала социјално предузетништво. У почетку дефиниција социјалног предузетништва  односило се на запошљавање особа са инвалидитетом и закон о професионалној рехабилитацији и запошљавање особа са инвалидитетом   . Након почетних дефиниција развило се разумевање социјалног предузетништва, тако да Стратегији развоја малих и средњих предузећа у Србији    дефинише социјално предузетништво као иновативни приступ решавању друштвених проблема. Разумевање социјалног предузетништва од стране државних институција је ограничено и несхвата се на прави начин. Не постоји јасан приступ за развој социјалног предузетништва у Републици Србији. На нивоу региона и локалних самоуправа о социјалном предузетништву се готово ништа не зна. Много већи проблем представља незаинтересованост за могућности социјалног предузетништва, доносиоца одлука на локалним нивоима власти у Републици Србији. Представници градова и општина имају алате и могућности за развој социјалног предузетништва и укључивање теже запошљивих категорија у својим срединама. Инструмени за развој социјалне економије постоје у виду годишњих програмских средстава у градова и општина, исти нису заинтересовани за креирање докумената за подршку нити финансијских линија подршке социјалном предузетништву.

 

 

 

 

 

 

 

4.    Социјално предузетништво у Аутономној Покрајни Војводини

 

 

 

 

На нивоу Аутономне Покрајне Војводине стање социјалног предузетништва занемарљиво је боље у односу на Републику Србији и постоје конкретне иницијативе од стране Покрајнских органа власти, које доприносе сарадњи јавног и приватног сектора у обаласти социјалног предузетништва. На нивоу Покрајнске Владе АП Војводине постоји иницијатива неколико секретаријата које су усмерене на циљеве социјалног предузетништва. Једна од иницијатива Секретаријата за привреду и туризам АП Војводине представља Савет за развој социјалног предузетништва, који је креиран 2017 године. Савет окупља 9 чланова који су представници различитих заинтересованих страна за област социјалног предузетништва (образовне институције, удуржења, јавни сектор и представници приватних предузећа). Деловање савета за социјално предузетништво АП Војводине имало је утицај и на оквир за унапређење социјалног предузетништва у АП Војводини. Једна од мера конкретног унапређења социјалног предузетнитва у АП Војводини било је и успостављање финансијског програма под називом Финансијска подршка за социјлана предузећа у АП Војводини од стране Секретаријата за привреду и туризам АП Војводине. Током 2018 и 2019 године више од 20 предузећа, већином предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом добило је подршку за развој пословања у виду средстава за набавку опреме и репроматријала. Подршка секретаријата за привреду и туризам за социјална предузећа изостала током пандемије као и у 2021 години. Други секретатријати подржавају иницијативе социјалног предузетништва али не директно кроз програме већ кроз текуће активности и области у којима надлежни секретаријати делују (Секретаријат за социјалну политику, секретаријат за урбанизам и заштиту животне средине, секретаријат за образовање, прописе, управу и националне мањине – националне заједнице). Током 2021 године покрајнски секретаријат за привреду и туризам оргизовао је обуке о социјланом предузетништву намењене представницима локалних самоуправа у оквиру којих су представници локалних самоуправа добили знања о социјланом предузетништву. Подршка развоју социјалном предузетништву у АП Војводини огледа се и кроз усвајање закона о социјалном предузетништву који је усвојен крајем јануара 2022 године.  

 

Анализом стања у градовима и општинама на територији АП Војводине дошло се до закључка да градови и општине не препознају социјално предузетништво као један од приоритета деловања и економског развоја. Основа оваквог става налази се у не постојању оквира било правног, стратешког или било којег другог, који дефинише социјално предузетништво на националном нивоу. Битно је напоменути да је анализа рађена пре усвајања Закона о социјалном предузетништву и социјалним предузећима. Не постојање оквира за социјално предузетништво на националном нивоу представљају аргументе представника градова и општина у АП Војводини за неделовање у области социјалног предузетништва. У супротности са претходним постоје неке иницијативе везане за социјално предузетништво у градовима и општинама у АП Војводини, које се заснивају на пројекном приступу, тако што градови и општине аплицијају углавном на прекограничне програме подршке из области социјалног предузетништва. Тако да се могу видети пројекти у одређеним градовима и општинама које се односе на социјално предузетништво а добијени су прекограничним пројектима сарадње. Добијени пројект у области социјалног предузетништва најчешће се реализују у оквиру прекограничних програма Мађарска- Србија, Хрватска – Србија и Румунија – Србија. Тренутно стање у градовима и општинама у вези са социјалним предузетништвом показује да они директно не подржавају социјално предузетничке иницијативе кроз доступне видове финансијске и не финансијске подршке али пројектним активности и реализацијом различитих националних или европских пројеката узимају учешће у области социјалног предузетништва. Из претходног долазимо до постојећих пројектних активности, тако на пример у граду Новом Саду постојала је могућност да се током 2018 и 2019 године жене предузетнице аплицирају за финансијску подршку на програм подршке женском предузетништву као виду социјлане економије. Такође град Сомбор је учествновао у оснивању социјалног предузећа за производњу лаванде, који је финансиран прекограничном сарадњом Мађарска – Србија. Анализом стања социјалног предузетништва у градовима и општинама на територији АП Војводине утврђено је иницијативе у области социјалног предузетништва реализују се само на иницијативи и сензилибисаности одређеног броја људи, који ће желети да реализују пројекте из области социјалног предузетништва. Неко од препознатих иницијатива у области социјалног предузеништва које се реализују или су реализоване у градовима и општинама су подршка женском предузетништву, подршка женама са села, подршка особама са инвалидитетом, подршка радном ангажовању оних који желе да раде али су у пензији, подршка уласку и свет рада бившим затвореницима и сличне иницијативе.

 

4.1.         Анализа социјалннх предузећа у АП Војводини

 

На основу до сада спроведених истраживања у Војводини је највећи број предузећа која се декларишу као социјална предузећа у поређењу са свим регионима у Републици Србији. Постоје различити подаци колики је број социјалних предузећа у Војводини.  Приликом анализе стања социјалног предузетништва у АП Војводини полазна осонова представљају препознати облици социјалног предузетништва. Поред тога што је скоро усвојен закон о социјланом предузетништву у Републици Србији, његова примена одложена је на 9 месеци а самим тим и креирање базе социјалних предузећа у складу са Законом биће покренута тек након примене закона. Оно што се најчешће препознаје као облик социјалног предузетништва представљају различита удружења, не владине организације и фондације. По препознатљивости али и по броју следе задруге а након њих долазе предузећа тј. предузетничке иницијативе које кроз пословање имају јасну друштвену мисију а то је да доприносе друштву, инкубатори и регионалне агенције док би на крају али не најмање битно била предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом. Услед усвајања Закона у овој анализи нећемо се бавити предузећима за запошљавањем особа са инвалидитетом пошто Закон не препознаје ова предузећа као социјална предузећа и то се јасно види из Закона. Остаје отворено питање да ли предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом део социјалне економије у случају Закона о социјалном преузетништву у Републици Србији она нису препозната.

 

4.1.1.Удружења, не владине организације и фондације

 

Удружење јесте добровољна и невладина не добитна (непрофитна) организација заснована на слободи удруживања више физичких или правних лица, основана ради остваривања и унапређења одређеног заједничког или општег циља и интереса, који нису забрањени Уставом или законом.   Појам не владиних организација уско је везан са појмом цивилно друштво и можемо га дефинисати као  скуп институција, организација и појединаца лоцирана између породице, државе и тржишта у којој људи учествују волонтерски да унапреде заједничке интересе . Фондација јесте правно лице без чланова и основне имовине које је основано ради доброчиног остваривања општекорисног циља који није забрањен Уставом или законом . Удружења, не владине организације и фондације на теротирији АП Војводине се баве едукацијом и обуком, еколошким активизмом, туризмом и културом. Не постоји прецизан податак о броју невладихих организација и фондација на територији АП Војводине. Податак о невладиним организацијама до ког је дошла америчка организација USAID каже да је је укупан број не владиних организација у Србији 2013 године био 15700. На основу интерних документата различитих Секретаријата у АП Војводини, најпре Секретаријата за урбанизам и заштиту животне средине, Секретаријата за привреду и туризам, Секретаријата за образовање, прописе, управу и националне мањине и секретаријата за социјалну политику аутори студије су дошли до податка да је број оних невладиних организација које је аплицирало за неке врсте средстава код Владе АП Војводине или који се налази у бази неког од наведених секретаријата АП Војводине око 600. Ово је број невладиних организација које су активне у реализацији пројеката тј. дају допринос еколошком, економском или образовном циљу али не можемо рећи да то раде на предузетнички начин. Подаци о невладиним организацијама које дају допринос здравству не могу се пронаћи код секретаријата за здравство АП Војводине али истраживањем постојећег стања није пронађен велики број доприноса здравству. Поред тога не владине организације које су активне у области здравствене заштите припадају и видљиве су код Секретаријата за социјалну политику. Теренском анализом и сарадњом са представницима градова и општина у АП Војводини дошло се до податка да укупно има око 200 удружења и невладиних организација које су активне у области социјалног предузетништва. Највећи број удружења која су активни у социјалном предузетништву налази се у већим градовима у Војводини у Новом Саду, Суботици, Зрењанину и Вршцу. Анализа је показала и приказала удружења која су активна и видљива у својим локалним срединама, тако да постоји могућност да постоји још удружења који се баве производњом или пружањим услуга уз допринос неком друштвеном циљу или решавају неки друштвени проблем.

Анализом фондација на сајту агенције за привредне регистре добијен је податак да је број фондација око 100 на нивоу Републике Србије. Анализом фондова и фондација у регистру Секретаријата за кулутру, јавно информисање и односе са верским заједницама АП Војводине  може се пронаћи податак да је укупан број фондација у Војводини 27.

 

 

4.1.2. Задруге

 

Задруга је правно лицe, која представља посебан облик организовања физичких лица (у даљем тексту: задругар) која пословањем на задружним принципима остварују своје економске, социјалне, културне и друге интересе и која управљају и контролишу пословање задруге . Јавно прихватљивија дефиниција задруге каже да је задруга аутономна асоцијација добровољно удружених лица са циљем остварења њихових заједничких економских, социјалних и културних потреба и жеља, кроз заједнички поседован и демократски контролисан привредни субјект  Због развојене пољопривреде и свог положаја у АП Војводини најзаступљеније су задруге, посебно пољопривредне задруге али и други облици задругарства. Начином рада задруге удружују јаке и слабе у циљу бољег наступа и конкурентости на тржишту. Према подацима Задружног савеза Војводине  број земљорадничких задруга у Војводини је 533 и број свих других задруга је 23. Процењени просечан број коопераната у земљорадничким задругама је веома висок, око 55, али овај број значајно варира по задругама у зависности од више фактора (велиèине насеља, броја задруга у насељеном месту, услуга које задруга пружа кооперантима, ефикасности рада задруге и сл.). На основу некомплетних података из завршних рачуна задруга, процењује се да земљорадничке задруге имају у просеку око 6 запослених радника, при чему задруге са континуитетом задружне активности (»старе« задруге) имају већи број запослених од просека, а новије задруге често имају минималан број запослених (7 радника). У многим новим задруга нема ни једног запосленог радника, при чему ни директор није у сталном радном односу у задрузи, већу функцију обавља хонорарно или волонтерски. За анализу социјалне економије најзначајније су социјалне задруге. Званично доступна база задруга не постоји али претрагом података са сајта агенције за привредне регистре може се видети да постоји укупно 17 задруга које се декларишу као социјалне задруге. Задруге по својој мисији окупља поједначна газдинстра или привредне субјекте и доприноси јачању конкуренције и заједничком наступу ради бољег пословања својих чланица а социјалне задруге поред претходног доприносе друштвеним циљевима најчешће кроз допринос запољавању или ангажовању тежезапошљивих лица.

 

4.1.3. Предузетничке иницијативе које кроз пословање и своју мисију доприносе друштву, инкубатори и регионалне агенције

 

Према Закону о привредним друштвима из 2004. године, привредни субјекти су привредна друштва  и предузетници. Пословни инкубатори су један од инструмената подршке при формирању нових и одрживих предузећа. Пословни инкубатори пружају непосредну подршку почетницима у пословању, у периоду када су најосетљивији и најподложнији неуспеху. Најчешће су то привредна друштва која дају на коришћење пословни простор, административне, техничке и друге услуге, новооснованим и потенцијалним предузетницима или иновационим организацијама, чиме се омогућава да почетак делатности ових не буде оптерећен великим улагањем у инфраструктуру, већ се сва потребна средства могу усредсредити на пословну и иновациону делатност, ради што бржег пласмана нових производа и услуга на тржиште . Акредитоване регионалне развојне агенције (АРРА) у Републици Србији делују као катализатор локалних и регионалних потреба и ресурса, учествују у имплементацији релевантних националних политика, програма и пројеката на територији своје надлежности, чиме практично представљају мост за комуникацију и координацију развојних политика и програма између националног и нивоа власти у Републици Србији . Анализом стања доступних података аутори студије су дошли до закључка да је мали број предузећа која су регистована као привредна друштва или предузетници а који дају допринос и активни су у социјалном предузетништву. Оваква предузећа нису видњива а и сама нису свесна да својом привредном делатношћу или активношћу представљају део социјалне економије. Анализом доступних података секретаријата за привреду и туризам АП Војводине, не владиних организација добијен је податак да се 100 предузећа у АП Војводини који су регистровани као привредна друштва или предузетници а својим пословањем укључени су у социјални економију. У АП Војводини су регистрована 4 инкубатора док је још неколико у процесу оснивања и креирања. Поред тога постоји још одређени број центара, иницијатива, хабова који обављају функуцију инкубатора а налазе се у АП Војводини. Што се тиче акредитованих регионалних агенција у АП Војводини њих је укупно 4 и територијално су подељене и покривају читаву територију АП Војводине.

 

 

4.1.4. Предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом

 

Поред тога што нису препозната законом о социјланом предузетништву у Републици Србији, предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа  са инвалидитетом представљају део социјалне економије у читавој Европској Унији. У овом делу ћемо анализирати предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом али нећемо их узимати у калкулацију броја социјалних предузећа у АП Војводини. Професионална рехабилитација омогућава особи са инвалидитетом потпунију радну и социјалну интеграцију за самостално и успешно укључивање у свет рада и остале сфере друштвеног живота. У оквиру професионалне рехабилитације обавља се професионално усмеравање, професионално оспособљавање и запошљавање. Професионално усмеравање омогућава особи са инвалидитетом да препозна сопствене способности и могућности у правцу образовања, оспособљавања и запошљавања. Професионално оспособљавање за одређено занимање у складу са верификованим програмима обуке особу са инвалидитетом припрема за обављање послова и задатака одређеног занимања. Као резултат успешно спроведених претходних активности, следи запошљавање као кључна компонента професионалне рехабилитације. Кроз запошљавање, особа са инвалидитетом налази своје место у систему друштвених вредности и од издржаваног члана друштва постаје особа која може да се стара о себи и својој породици, али и да својим радом допринесе успесима предузећа у коме је запослена. Професионална рехабилитација је трајан процес која обухвата и мере и активности усмерене на одржање запослења, напредовање или промену професионалне каријере и траје све док је особа са инвалидитетом радно активна. Мере и активности професионалне рехабилитације у предузећу за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом спроводи стручни тим који чине саветник за интеграцију на радном месту, персонални асистент и инструктор за обављање практичне наставе, на основу претходне процене професионалних могућности особе са инвалидитетом.

 

Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа с инвалидитетом ступио је на снагу у мају 2010. године и од тада су многе ствари кренуле на боље када је запошљавање ових особа у питању. Томе у прилог говори и податак Националне службе за запошљавање (НСЗ) да је за протекле две године у Србији запослено близу 10.000 људи с инвалидитетом. Усвајањем Закона о рехабилитацији и запошљавању особа с инвалидитетом Србија је стала у ред развијених и напредних земаља, јер је омогућила равноправно укључивање особа с инвалидитетом на тржиште рада, као и њихову професионалну рехабилитацију. Закон прописује да је њихово запошљавање обавеза и дужност свих послодаваца, као и саме државе приликом запошљавања људи у државним службама и органима. НСЗ у сарадњи са колегама из фонда Пензионог и социјалног осигурања (ПиО) свакодневно раде на процени радне способности особа с инвалидитетом и они који могу да раде, добију одговарајуће потврде. Након тога сви они имају могућност да раде код било ког послодаваца и да учествују у различитим пројектима које организује НСЗ, а познати су под називом „јавни радови“. Према подацима које су добијени из Националне службе за запошљавање, они послодавци који су запослили особе с инвалидитетом су и више него задовољни. Такође, светска истраживања потврдила су да ове особе мање изостају са посла у поређењу са запосленима без инвалидитета, што је послодавцима веома важно. На тај начин велики број људи запослен је у бројним секторима, па особе с инвалидитетом одлично обављају послове трговаца, фризера, кројача, масера, али и бројних других послова у државној администрацији. Закон прописује да је сваки послодавац који има од 20 до 49 запослених дужан да заснује радни однос са једном особом с инвалидитетом. Послодавац који има 50 и више запослених дужан је да запосли најмање две особе и на сваких наредних започетих 50 радника још по једну особу с инвалидитетом. Важно је нагласити да су новосновани послодавци ослобођени ове обавезе, али само у периоду од 24 месеца од дана оснивања фирме. Уколико компаније и послодавци нису у ситуацији да запосле особу с инвалидитетом, јер на евиденцији незапослених Национална служба за запошљавање нема оних који би испунили критеријуме за то радно место, онда се послодавци опредељују за једну од алтернативних мера. Они могу да склопе уговор о пословно-техничкој сарадњи или уговор о куповини одређених производа и услуга са предузећем које је специјализовано за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа с инвалидитетом. Куповина помагала и неопходних производа у вредности од 20 просечних зарада у Републици Србији ослобађа послодавца обавезе запошљавања једне особе с инвалидитетом у наредних 12 месеци од дана извршења обавезе. Уместо куповине одређених помагала послодавац може да учествује и у финансирању зарада особа с инвалидитетом који су запослени у поменутом типу предузећа са најмање 50 одсто просечне зараде у привреди Републике Србије. Послодавац се у том случају ослобађа обавезе запошљавања оног броја особа с инвалидитетом чије зараде финансира. Сва прикупљена средства налазе се у Буџетском фонду за професионалну рехабилитацију и подстицање запошљавања особа с инвалидитетом. Средства фонда за плаћање казне за не запошљавање особа са инвалидитетом се користе за различите програме: пројекте, субвенције намењене предузећима за професионалну рехбилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом као и за финансирање могућности да се особе с инвалидитетом самозапосле, али и да започну свој бизнис. У НСЗ потврдили су нам да је Буџетски фонд јако добро заживео током 2011. године и да ће у овој години тим средствима бити финансирано чак осам нових, различитих програма којима ће додатно помоћи запошљавање особа са инвалидитетом. Један од најважнијих прописа који је натерао многе послодавце и фирме да своја врата отворе особама са инвалидитетом јесте плаћање тзв. “пенала”, односно новчаних казни за неиспуњавање обавезе прописане законом. Висина казне коју они морају да плате износи минималне три месечне зараде за сваку особу с инвалидитетом коју нису запослили. Свега један одсто особа с инвалидитетом је факултетски образовано.

 

Право на рад је право које омогућава сваком појединцу да унапређује своје способности и развије се у креативну особу. Право на рад загарантовано је Уставом Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06) и односи се и на особе са инвалидитетом. Професионална рехабилитација и радно оспособљавање лица са инвалидитетом је област која има велики значај за побољшање услова живота особа са инвалидитетом. Народна скупштина Републике Србије усвојила је Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом („Сл. гл, РС“, бр.36/09 и 32/13). Овим законом се уређују: подстицаји за запошљавање ради стварања услова за равноправно укључивање особа са инвалидитетом на тржиште рада; процена радних способности; професионална рехабилитација; обавеза запошљавања особа са инвалидитетом; услови за оснивање и обављање делатности предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом и других посебних облика запошљавања и радног ангажовања особа са инвалидитетом; друга питања од значаја за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом. Статус особе са инвалидитетом сходно Закону о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом има: ратни војни инвалид, мирнодопски војни инвалид, цивилни инвалид рата, лице коме је извршена категоризација и друголице коме је утврђена инвалидност, у складу са законом, лице коме је, у складу са прописима о пензијском и инвалидском осигурању, утврђена категорија инвалидности, односно преостала радна способност, лице коме се, у складу са овим законом, процени радна способност сагласно којој има могућност запослења или одржања запослења, односно радног ангажовања. Особа са инвалидитетом, у складу са овим законом, може да оствари право: на утврђивање статуса и процену радне способности, на подстицање запошљавања, радне и социјалне укључености и афирмацију једнаких могућности на тржишту рада, на мере и активности професионалне рехабилитације, на запошљавање под општим условима, на запошљавање под посебним условима, на мере активне политике запошљавања, на запошљавање у посебним организованим облицима запошљавања и радног ангажовања особа са инвалидитетом, на друга права у складу са законом. Процена радне способности и могућности запослења или одржања запослења обухвата медицинске, социјалне и друге критеријуме којима се утврђују могућности и способности особе са инвалидитетом неопходне за укључивање на тржиште рада и обављање конкретних послова самостално или уз службу подршке, употребу техничких помагала, односно могућности запошљавања под општим или под посебним условима. Захтев за процену радне способности подноси се организацији надлежној за послове запошљавања. Изузетно, захтев за процену радне способности подноси се организацији надлежној за послове пензијског и инвалидског осигурања–уз захтев за остваривање права на инвалидску пензију. Налаз, мишљење и оцену у погледу радне способности и могућности запослења или одржања запослења даје орган вештачења организације надлежне за послове пензијског и инвалидског осигурања. Процена радне способности особе са инвалидитетом и евентуално ступање те особе у радни од нос не утичу на утврђивање телесног оштећења и права на остваривање туђе неге и помоћи, односно увећане накнаде за туђу негу и помоћ. Реч је о различитим правима која нису узајамно повезана и која се не искључују узајамно. Под професионалном рехабилитацијом особа са инвалидитетом подразумева се организовање и спровођење програма мера и активности у циљу оспособљавања за одговарајући посао, запошљавања, одржања запослења, напредовања или промене професионалне каријере. Професионална рехабилитација особа са инвалидитетом обухвата: 1. каријерно вођење, професионално информисање, саветовање и индивидуални план запошљавања; 2. радно оспособљавање, доквалификацију, преквалификацију и програме за стицање, одржавање и унапређивање радних и радносоцијалних вештина и способности; 3. појединачне и групне, опште и прилагођене програме за унапређење радно-социјалне интеграције; 4. развој мотивације, техничку помоћ, стручну подршку, праћење и процену резултата професионалне рехабилитације; 5. индивидуални саветодавни рад, који укључује помоћ у прихватању сопствене инвалидности са становишта могућности укључивања у рад и поједине мере професионалне рехабилитације; 6. едукацију и тренинг семинаре за послодавце, стручна лица за радно оспособљавање и професионалну рехабилитацију особа са инвалидитетом и друга лица; 7. предлоге и обуку за примену адекватних техничких и технолошких решења у циљу подизања ефикасности особе са инвалидитетом у учењу и раду, као и службе подршке; Трошкове професионалне рехабилитације особа са инвалидитетом, чија је радна способност смањена због повреде на раду или професионалне болести, насталих након ступања на снагу овог закона, сноси послодавац код кога је особа са инвалидитетом у радном односу у време настанка повреде на раду или професионалне болести. Трошкове професионалне рехабилитације осталих особа са инвалидитетом сноси организација надлежна за послове запошљавања. Запослена особа са инвалидитетом, за време трајања професионалне рехабилитације, има право на одсуство са рада код послодавца код кога је у радном односу. Запосленој особи са инвалидитетом не може да престане радни однос због одсуства са рада до кога је дошло у време трајања професионалне рехабилитације. За време трајања професионалне рехабилитације запослена особа са инвалидитетом има право на накнаду зараде у висини 100% просечне зараде остварене у претходна три месеца пре укључивања у мере и активности професионалне рехабилитације, с тим да накнада зараде не може бити мања од минималне зараде утврђене у складу са прописима о раду. Незапослена особа са инвалидитетом за време трајања професионалне рехабилитације не заснива радни однос. Незапослена особа са инвалидитетом која је укључена у мере и активности професионалне рехабилитације има право на новчану помоћ за време трајања програма, и то: 1. за трошкове превоза за себе и пратиоца, уколико је потребан, у висини неопорезованог износа, у складу са законом; 2. у висини од 20% од минималне зараде утврђене у складу са прописима о раду месечно, за време трајања професионалне рехабилитације, ако се професионална рехабилитација изводи у трајању од најмање 100 часова и ако особа са инвалидитетом није корисник новчане накнаде на основу незапослености, у складу са законом. Особе са инвалидитетом запошљавају се под општим или под посебним условима. Запошљавањем особа са инвалидитетом под општим условима сматра се запошљавање код послодавца без прилагођавања послова, радног места или послова и радног места. Запошљавањем особа са инвалидитетом под посебним условима сматра се запошљавање код послодавца уз прилагођавање послова, радног места или послова и радног места. Под прилагођавањем послова подразумева се прилагођавање радног процеса и радних задатака. Под прилагођавањем радног места подразумева се техничко и технолошко опремање радног места, средстава за рад, простора и опреме – у складу са могућностима и потребама особе са инвалидитетом. Прилагођавањем се може обезбедити и стручна помоћ, као подршка особи са инвалидитетом код увођења у посао или на радном месту, кроз саветовање, оспособљавање, услуге асистенције и подршку на радном месту, праћење при раду, развој личних метода рада и оцењивање ефикасности. Закон уводи квотни систем и обавезу запошљавања особа са инвалидитетом за све послодавце који запошљавају 20 и више запослених. Обавеза је ступила на снагу 25. маја 2010. године. Послодавац који запошљава од 20 до 49 запослених дужан је да запосли 1 особу са инвалидитетом. Послодавац који запошљава 50 до 100 запослених дужан је да запосли 2 особе са инвалидитетом а онај који запошљава више од 100 дужан је да запосли по 1 особу са инвалидитетом на сваких додатних 50 запослених. Послодавац који пропусти да испуни обавезу запошљавања дужан је да уплати износ од 50% просечне зараде по запосленом у Републици Србији према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике за сваку особу са инвалидитетом коју није запослио.

 

У Војводини је код послодаваца пријављено 4.220 особа са инвалидитетом, а пуном применом закона могло би се запослити још 1.400 особа са неком врстом инвалидитета. На територији Војводине налази и 16 предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом, од чега је 12 у приватном власништву, а пет је основано у последње две године. Закључно са јануаром 2019. године, у Војводини је регистровано 6.597 незапослених особа са инвалидитетом, од којих је 2.271 жена. Што се старости тиче, највише је оних преко 40 година, њих 70 одсто. Предузећа за професионалну рехабилитацију не представљају део еко система социјлане економије у Републици Србији али свакако особе са инвалидитетом представљају значајну циљну групу социјалне економије.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

5.    Циљеви социјалног предузетништва

 

 

 

 

           

Карактеристика која раздваја социјална предузећа од класичник су циљеви друштвеног утицаја и друштвене добробити. На први поглед циљеви који доприносе друштву изгледају једноставно али ако се ту дода да све мора бити урађено на предузетнички начин види се да социјална предузећа морају имати добру организациону структуру. Међутим, као допринос друштву и друштвеним циљевима могу се приказати различите активности организација и компанија али оне не морају бити нужно засноване на принципима и циљевима социјалног предузетништва. Овде треба разликовати термин друштвене одговорности, као доприноса организације или предузећа друштвеним циљевима али не као примарног деловања оргнаизација тј. предузећа. На пример једна нафтна компанија може да доприноси друштву кроз своје акције усмерене на заштиту животне средине и тиме постати друштвено одговорно предузеће али због своје основне делатности у области производње нафте и приљања животне средине овакво предузеће не може бити социјално предузеће. На основу доприноса друштву могу се разликовати неколико циљева социјалног предузетништва: Економски, еколошки, образовни и здравствени.

 

5.1.         Економски циљеви као вредност социјалног предузетништва

 

Кроз анализу социјалних предузећа и увидом у њихово деловање а не у начин регистрације дошло се до података да је основно и најзаступљеније деловање социјалних предузећа у економском решањању друштвених проблема тј. примарно и највише заступљен економски циљ је запошљавање теже запошљивих категорија становништа. Један од највидљивих програма на налионалном али и покрајнском нивоу су програми подршке Националне службе за запошљавање који је намењен тежезапошљивој категорији становништва од којих се издвајају програми подршке за запошљавање младих, програми подршке за запошљавању особа са инвалидитетом и програми подршке запошљавању особа старијих преко 50 година. Не зна се тачно број социјалних предузећа који се баве економским циљевима у АП Војводини али се зна да преко половима социјалних предузећа решава проблем запошљавања тежезапошљиве категорије становништва. Најуспешнији примери оваквих предузећа су предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом али постоје и други облици регистрације предузећа, која су успешна у запошљавању тежезапошљиве категорије становништва.

 

 

 

 

5.1.1.     Предузеће за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом Гепард ВИС

 

Предузеће за професионалну рехабилитацију Гепард – Вис налази се у Новом Саду и основано је са циљем да особама са инвалидитетом пружи могућност да у пријатној средини стичу стручна знања и развијају вештине неопходне за потпуно укључивање у производни процес. Прецизно смишљена обука коју изводе стручни кадрови омогућава да се спознају специфичности сваког појединачног кандидата. По завршетку тог процеса постоји могућност сталног запослења уз услов да кандидат својим психофизичким способностима одговара захтевима самог производног процеса и да такав рад не угрожава његово тренутно здравствено стање. Предузеће поседује дозволу за обављање делатности као предузеће за професионалну рехабилитацију од 30.03.2015. годину, издату од стране Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Републике Србије. Треба истаћи да je Гепард ВИС прво предузеће овакве врсте у Републици Србији после 50 година. Већина предузећа која данас имају тај статус настала су из заштитних радионица или других форми организовања још у време Социјалне федеративне републике Југославије. Садашњи прописи везани за оснивање предузећа далеко су детаљнији и поступак је много сложенији. Гепард ВИС је прво предузеће за професионалну рехабилитацију које је испунило услове оснивања и контролу три различита надлежна Министарства по новом закону.

 

 

 

Slika 1 Предузеће за професионалну рехабилитацију Гепард ВИС

 

Када је основао предузеће Гепард ВИС имало је запослене 3 особе са инвалидитетом. Након 4 године пословања предузеће за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом Гепард ВИС има 33 запослена радника од тога је 30 особа са инвалидитетом. Вредност компаније се види у квалитету производа које производи ова компанија, као гарант квалитета процеса производње али и производа ове комапније су имплементирани и примењивани стандарди квалитета. Успех ове компаније огледа се и кроз константан рад на радној и друштвеној интеграцији особа са инвалидитетом и сталност и верност особа са инвалидитетом овој компанији. План предузећа за професионалну рехбилитацију Гепард ВИС је да у наредних неколико година отвори нову модерну фабрику, која ће поред инклузивног запошљавања тежити да направи фабрику која ће бити потпуно енергетски ефикасна и користиће за потребе део ресурса који представљају обновљиве изворе енергије.

 

 

 

5.1.2.     Содара Филипус

 

Удружење љубав вера и нада основано је у Новом Саду са циљем да пружи љубав, веру и наду деци са инвалидитетом. Као део активност Удружење је препознало потребу да своје акције направи одрживим. Како би дало могућност деци са инвалидитетом да остваре потребо али бесплатно рехабилитацијоно јахање, Удружење је формирало содару Филипус. Идеја о оснивању содаре кренула је како би се обезбедила средства за исхрану и одржавање коња на салашу у месту Шајкаш, општина Тител у Војводини, које поседује удружење Љубав, вера, нада. Од 2015 године и првобитног сређивања објекта за потребе содаре, набавке основне опреме за рад преко набавке амбалаже за потребе содаџијског заната содара Филипус данас постаје зрела иницијатива са великом могућностима за развој. Простор содаре, набављена опрема за содаџијски занат и квалитет производа содаре Филипус представља конкурентску предност содаре Филипус.

 

 

Slika 2 једнa од обука за производњу соде у содари Филипус

 

 

 

Током 2019 године содара Филипус је била укључена у више различитих пројеката у потрази за одрживим решењем оснивања социјалног предузећа. За сада предузеће ради као привредна иницијатива у оквиру удружења, али у 2020 години Удружење љубав вера нада жели да оснује социјално предузеће које ће ангажовати 10 углавном деце са менталним потешкоћама, која су кроз низ обука припремљена за рад на различитим позицијама у содари Филипус. Тренутне активности су усмерене на самоодрживи концепт заокруживања целокупне понуде на салашу Филипус у оквиру које је у току изградња смештајног комплекса за потребе смештаја родитеља и деце која долазе на рехабилитационо јахање који ће имати могућност исхране у оквиру комплекса и куповину сода воде и осталих производа из содаре Филипус.

 

 

Слика 3 Производњa сода воде у содари Филипус

 

 

 

 

Вода представља основну потребу човека, посто је у сода води коју прави содара Филипус утиснуто пуно љувави али и вере и наде, планови али и могућности ове иницијативе су веома велики. Свака организација тј. предузеће у Србији, која за себе каже да је друштвено одговорна, из содаре Филипус планирају да са оваквим предузећима оствре сарадљу и продају сода воду у ове друштвено одговорне компаније. Поред тога содара Филипус производи сода воду врхунског квалитета по конкурентнским ценама, што представља могућност развоја содаре Филипус. Содара Филипус има у плану и проширење асортимана и да друге сегменте освежавајућих производа за пиће.

 

Слика 4 Припрема и рад на новим производима у содари Филипус

 

 

 

 

5.2.         Екологија као вредност социјалног предузетништва

 

Еколошком циљу социјалног предузетништва доприноси велики број организације а највећи број је не владиних организација које се баве решавањем еколошких проблема на предузетнички начин. Делатности ових социјалних предузећа у АП Војводини највише су усмерене на решавање проблема отпада различите врсте (пластика, папир или текстил). Није редак случај да оваква предузећа поред свог доприноса еколошким циљевима доприносе и економском циљу тј. у својој производњи или услузи ангажују или запошљавају особе са инвалидитетом.

 

 

5.2.1.     Удружење Чепом до осмеха

 

Еколошке иницијативе нису ретке у данашње време, али је мало оних који са приче прелазе на практична дела решавања еколошких проблема а поред тога доприносе и решавању проблема обичних малих људи, које су особе са инвалидитетом. Удружење Чепом до осмеха из Новог Сада почело је као студенска сензибилност тј. иницијатива њеног оснивача Вање Петковић пре више од 10 година. Вања је током студенских дана у Новом Саду сакупљала чепове и носила их у свој родни Сомбор одакле их је слала за Словенију како би била еколошки одговорна и помогла неком детету са инвалидитетом у Словенији да добије неко од помагала за особе са инвалидитетом. Крајем 2012 године Вања Петковић основа удружење Чепом до осмеха и почиње да делује на територији читаве Републике Србије. За укупно 9 година свога рада удружење Чепом до осмеха има преко 2000 активних волонтера, прикупило је и учествовало у рецилирању више хиљада тона пластике а поред свега тога купило је до сада 47 различитих помагала деци са инвалидитетом у Републици Србији. Удуржење успешно сарађује са различитим организацијама, препознато је од стране националних, републичких и градских органа власти као практични покретачи еколошких промена. Такође, удружење има сарадњу и са научно истраживачким организацијама како би се укључило у истраживачки рад на развоју нових матријала које доприносе екологији. Тежња удружења је да током 2020 године оснује социјално предузеће како би заокружило процес кроз отварање рециклажног центра који би био еколошки, инклузиван и хуман.

 

Слика 5 Лого удружења Чепом до осмеха

 

 

 

5.2.2.     Есхуменска хуманитарна организација – радионица кројења и шивења

 

Есхуменска хуманитарна организација из Новог Сада врло је активна у областима подршке угроженима, а поред тога је заинтересована и за развој социјалног предузетништва кроз оснивање социјалног предузећа, које ће се бавити рециклирањем текстила. Есхуменска хуманитарна организација из иностранства набавља половни текстил који дорађује и као ново креиран производ продаје. Додатна вредност рециклаже тј. поновне употребе текстила су радионице у оквиру којих су укључене жене из маргиналозованих група, које се ради побољшања свог друштвеног и социјалног положаја едукују за кројача тј. шивача и учествују у изради производа од текстила. Овакав вид поновне употребе текстила представља најбољи начин решавања искоришћеног текстила али део Есхуменске организације која се бави радионицама и креирањем производа од старог текстила сусреће се са доста изазова у продаји производа. Интересантан податак је да је преко 50% текстила који се баци погодан за рециклажу али се од тога рециклира занемарљиво мали део.

 

 

 

5.3.         Едукација као вредност социјалног предузетништва

 

Социјално предузетнички циљ едукација и доприноса друштву кроз едукацију оних којима је то потребно уз подршку и услове који нису тржишни доприносе углавном центри и школе које су подржане од стране државе, града или општине. Ретки су примери приватних иницијатива које дају допринос друштву кроз основну делатност едкације и овакве приватне иницијативе углавном дају део својих обука одређеној циљној групи по некомерцијалним условима што се пре може представити као друштвено одговорно пословање него као социјално предузетништво.

 

 

 

5.3.1.     Едукативни центар у Новом Саду

 

Едукативан центар у Новом Саду је основан од стране Владе АП Војводине. По начину оснивања Едукативни центар нема приватног оснивача али не постоје документи који кажу да социјално предузетничку иницијативу не може да покрене државни органи власти. Едукативни центар се бави превенцијом дугорочне незапослености, помоћи у стицању нових знања и вештина ради лакшег запошљавања и подршка развоју предузетништва, стварање претпоставки за отпочињање пословања и квалитетно улагање у обучавање и образовање заинтересованих лица. Основни задатак Едукативног центра је да у што ефикаснијој мери смањи негативне последице спорих промена образовног система и омогући школовање одређених образовних профила тражених од послодаваца. Циљна група Едукативног центра тј. онома којима су намењене обуке су: незапослени, особе са инвалидитетом и угрожене групе са тржишта рада. Ове обуке су доступне циљној групе по некомерцијалним ценама тј. када постоји могућност пројектног финансирања потуно бесплатно што даје допринос социјалној економији.

 

Слика 6 Едукативни центар у Новом Саду

 

 

5.3.2.     Школа за основно и средње образовање Др. Милан Петровић

 

Школа др. Милан Петровић из Новог Сада представља пример модерне и добро организаване школе ако се узме да ова школа едукује децу са менталним сметњама у развоју вредност и видљивост овакве школе је још већа. Школа има преко 1200 корисника и мисија школе је да се бави континуираном едукацијој и рехабилитацијом деце са сметњама у развоју и особа са инвалидитетом од рођења до укључивања у друштвену заједницу. Школа је веома пројектно активна и свој развој и савремен изглед добрим дело осварила је уз помоћ донација. Вредност школе др. Милан Петровић представља и практичне едукације и оспособљавање корисника за различите занатске производе и услуге. Новији вид ангажовања корисника представља едукација кроз израде производа за потребе других занатлија у циљу ангажовања корисника, плаћања и вредновања њиховог рада.

 

Слика 7 Производи школе за основно и средње образовање др. Милан Петровић који су настали као резултат ангажовања корисника

 

 

5.4.         Здравствени производи и услуге као вредност социјалног предузетништва

 

Предузетничке иницијативе које доприносе бољем здравству или креирају нових видова здравствених производа или услуга са социјалном компонентом нису пронађени у АП Војводини овим истраживањем доступног постојећег стања али свакако представља препознат вид социјалног преузетништва на чијој промоцији и видљивости тренутно раде и земље Европске уније. Простор за рад и унапређење постоје али у АП Војводини треба дати напора и радити на овој области социјалног предузетништва. 

 

 

5.5.         Људи као вредности социјалног предузетништва

 

На основу преко 10 година истраживања потреба и могућности социјалног предузетништва утврђено је на већина иницијатива и социјалних предузећа буде успешна захваљујучи углавном једној особи која је пословно спретна али и довољно сензибилисана да креира друштвени утицај. У не постојању закона у области социјалног предузетништва у Републици Србији (Закон усвојен почетком 2022 године) социјална предузећа била су препуштена ентузијазму појединаца који су били пословно способни али и сензибилисани да новац не представља и не сме бити једина вредност бављења предузетништвом. Највећа вредност која особа може да пружи је помоћи некоме или решити неки друштвени проблем а успешни у социјалном предузетништву то реализују на предузетнички начин. Да би се неко издвојио у бављењу социјалним предузетништвом он мора бити лидер. Лидери социјалног предузетништва представљају пословне људе који на предузетнички начин доприносе добробити друштвене заједнице. Постоје и друге вештине које лидери социјалног предузетништва треба да поседују а то су: лидерство, бизнис вештине, креативост, прихватање концепта доживотног учења, емпатија, развијена емоционална интелигенција, тимски дух. Лидерство се може дефинисати као процес а представља спремност на промене, доношење одлука и управљање ризицима. За социјално предузетништво неопходне су бизнис вештине као што су комуникативност, орјентисаност на решавање проблема, спремност за рад под притиском. Различитност социјалног предузетништва од класичног предузетништва често се види и кроз креативност, посебно у делу доприноса друштву и решавању проблема. Да би социјално предузеће било успешто онај ко га води мора стално унапређује своја знања и развија нове могућност за бизнис, из тог разлога за успешног социјалног предузетника потребан је концепт доживотног учења. Осећај за друге у социјланом предузетништву огледа се у решатању друштвених изазова на које социјална предузећа утичу а неко ко води социјално предузећа потребно је да поседује емпатију. Социјализација и знање рада са људима једна је од највашнијих особина за успех човека а свакако је врло битна у социјалном предузетништву. Тимски дух је врло неопходан за развој успешног социјалног предузећа из разлога мисије коју социјална предузећа имају и коју тешко може да оствари појединац већ успешан тим.

 

5.6.         Примери успешних потенцијалних социјалних предузетника

 

Компанија Поп Арт студио из Новог Сада била би још једна од ИТ компанија, које имају лидера на месту оснивача компаније, који је од ране младости знао шта жели и знао да је створен за нешто велико. Све би било обична прича да Дејан Поповић није особа са инвалидитетом. Дејан је један од великих људи код кога инвалидитет везаности за инвалидска колица не представља готово никакву препреку у приватном ни пословном животу. Дејан ради по 16 сати дневно, организује и води посао токо да му већина људи може позавидети на томе. Поред тога што се бави производњом ИТ производа и израдом веб сајтова, Дејан окупља младе људе и реализује обуке из ИТа за велики број младих. Иницијативе које Поп Арт студио имају крећу се и у смеру да Дејан организује обуке у наредном периоду које ће бити намењене особама са инвалидитетом. А о успешности Поп Арт студија говоре бројке и то да сарађују са више од 550 клијената и да тренутно имају воше од 7000 пројеката неких завршених неких који су у имплементацији. Поред способности за вођење и организацију пословања Дејан Поповић је и одличан говорних и преносилац знања из области ИТа али и из животног искуства и успеха.

 

Слика 8 Дејан Поповић оснивач предузећа Поп арт студио

            Сензибилизација и осећај за друге један је од услова да би неко био социјални предузетник. Уколико је неко ради са особам са инвалидитетом преко 15 година и едукује их како да се интегришу у друштву али и стекну радне навике онда је он потенцијални социјални предузетник. Маја Дуновић је директор социјалне задруге Филипус као и зачетник неколико предузетничких иницијатива које укључују особе са инвалидитетом. Успех особе која може бити социјални предузетник огледа су у његовој свестраности. Маја успешно сарађује и укључена је у имплементацију пројеката за више удружења особа са инвалидитетом а у великом броју области рада као што су: организације културних догађаја, едукације намењене за особе са инвалидитетом, развој програма намењених особама са инвалидитетом, развој бољег окружења за особе са инвалидитетом. Посвећеност и усмереност на решавање друштвених изазова императив је који Маја Дуновић жели да постогне на предузетнички начин. На основу примера Маје можемо рећи да социјалнни предузетник треба да буде и добар човек.

 

            Предузетништво готово никада на прво место не ставља човека. Социјално предузетништво мора да брине о човеку а предузетница Милица Рајачић и тек како брине о својим запосленима али и свим својим клијентима. Милица је оснивач предузећа Пут једног пројекта и пружа консалтинг привреди и организацијама. Додатна вредност њеног бизниса представља то што су и предузећу Пут једног пројекта људи у центру збиивања а не искључиво зарада. Наравно, да би сваки посао био одржив он мора бити профитабилан. Профитабилност се може остварити и кроз улагање дела радног времена али и финансија како би се неком помогло, неко научио или са неким разговарало. Успех пословања једне фирме огледа се по броју задовољних и број дугогодишњих клијената, што се потврђује у случају компаније Пут једног пројекта и Милице Рајачић.

 

6.    Анализа заинтересованих страна у области социјалног предузетништва

 

 

 

 

 

Најбољи начин анализе неке области је питати заинтересоване стране из дате области, у овом случају социјалног предузетништва, са којим изазовима се сусрећу у социјалном предузетништву. Циљне групе анализе представљају представници јединица локалних самоуправа који се баве областима социјалног предузетништва и социјална предузећа тј. предузећа која послују по принципима социјалног предузетништва.

Локалне самоуправе са територије АП Војводине могу се у 4 групе по степену развијености. У првом степену развијености налази се 10 локалних самоуправа из Војводине, 18 локалних самоуправа спада у другу категорију, 17 локалних самоуправа је у категорији трећег степена развојености, док само једна локална самопурава у Војводини спада у категорију четвртог степена развојености. У складу са анализом која је извршена анкетирањем представника локалних самоуправа који се баве пословима привреде или социјалном заштитом, истраживање је показало да знање о социјалном предузетништву је повезано са степеном развијености локалне самоуправе. Напоменуо бих да од степена развијености локалне самоуправе зависило и делегирање представника за обуке које су одржане у области социјалног предузетништва. Од укупно 46 представника локалних самоуправа, 16 локалних самоуправа је делегирало запослене из области социјалне заштите док је 30 локалних самоуправа делегирало представнике из области привреде. Свих 16 делегираних представника из области социјалне заштите долази из локалних самоуправа треће и четврте категорије развијености. Разумевање социјалног предузетништва треба да буде у домену предузетништва, које испуњава друштвени циљ или мисију. У складу са претходним не разумевање области социјалног предузетништва утиче да локалне самоуправе делегирају представнике у области социјалне заштите да се едукују о социјалном предузетништву. Највећи ниво знања и заинтересованости за социјално предузетништво показали су представници локалних самоуправа из прве групе развијености. На основу анализе учесника обука о социјалном предузетништву, које су организоване у Новом Саду, за представнике локалних самоуправа из АП Војводине на Слици 1 можете видети какво је познавање социјалног предузетништва од стране представника локалних самопурава у АП Војводини. Највећи број представника локалних самоуправа пре обуке није знало шта је социјално предузетништво, али доста полазника је имало знање о томе шта представља социјално предузетништво. Неколицима полазника имала је искустава у области социјалног предузетништва (углавном представници који долазе из локалних самоуправа из првог и другог степена развијености) док  најмањи број полазника није био сигуран шта је социјално предузетништво.

 

 

 

Графикон 1 Знање о социјалном предузетништву

 

Након три дана обука реализован је завршни упитник који на Слици 2. приказује разумевање социјалног предузетништва након обука и можемо видети да је преко 95% полазника разумело шта је социјално предузетништво и проширило знање представника локалних самоуправа који се баве социјалном заштитом.

 

Графикон 2 Знање о социјалном предузетништву након обука

 

На самим обукама представници локалних самоуправа добили су задатак да идентификују социјална предузећа у својим локалним самоуправама од укупно 46 локалних самоуправа полазници обука написали су укупно 26 социјалних предузећа из својих локалних самоуправа. По разумевању су се издвојили представници локалних самоуправа који су у првој групи развијености. Из претходно написаног може се видети да недостаје видљивост примера добре праксе из области социјалног предузетништва у локалним самоуправама. Усвајањем закона о социјалном предузетништву дефинисаће се улога локалних самоуправа и дефинисати потребе али и обавезе за развојем области социјалног предузетништва.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

7.    Анализа предузећа и организација које послују по принципима социјалног предузетништва

 

 

 

Студијом Мапирање социјалних предузећа и развој социјалног предузетништва у АП Војводини је извршена анализа стања социјалних предузећа тј. предузећа и организација које послују по принципима социјалног предузетништва. Закон о социјалном предузетништву и социјалним предузећима усвојен је крајем јануара 2022 године и у једном делу дефинише базу социјалних предузећа, која ће бити у примени 9 месеци након усвајања Закона. Ова анализа је писана почетком 2022 године тако да ће се као основа користити предузећа и организације које послују по принципима социјалног предузетништва из разлога што база предвиђена Законом о социјалном предузетништву неће бити креирана пре завршетка писања студије, тј. пре краја 2022 године. Како би се анализирало стање социјалних предузећа у АП Војводини послата је анкета на контакт 50 предузећа и организација које послују по принципима социјалног предузетништва. Од укупно послатих емаилова на 50 социјалних предузећа одговорило је 19 предузећа и организација. Анализом упитника види се да предузећа и организације које послују по принципима социјалног предузетништа највише утичу на решавање запошљавања тј. ангажовања тежезапошљиве категорије становништва (највише млади и особе са инвалидитетом), затим решавају еколошке проблеме, док само се две организације баве едукацијама које доприносе бољем запошљавању тежезапошљиве категорије становништва. Највећи изазови са којима се сусрећу предузећа и организације које послују по принципима социјалног предузетништва су недостатак финансијских средстава, док у мањој мери спомињу могућности за бољом видљивости, незаинтересованост локалне самоуправе за подршку у решавању друштених изазова и недостатак едукација у социјалном предузетништву. Од укупно 19 достављених одговора 3 анкете су стигле од предузећа и организација које послују по принципима социјалног предузетништва које су регистроване у локалним самоуправама трећег степена развијености, док су сви остали одговори стигли из локланих самоуправа првог и другог степена развијености. Анкетирана предузећа и организације у оквиру анкете дали су податак о полу особе која је попуњавала анкету и можемо видети да су анкету попунили 11 особа мушког пола и 8 особа женског пола. Само 3 предузећа тј. организације су користиле нека средстава како би унапредиле своје пословање а у пројекту су се позвали да су социјална предузећа или дефинисали своје пословање као социјално предузеће. Од укупно 19 пристиглих анкета 15 користи по потреби то што су се декларисали као социјална предузећа док 4 анкетираних предузећа тј. организација искључиво и само користи назив социјално предузетништво у свом раду. Анализа показује да предузећа тј. организације користе назив социјално предузеће по потреби из разлога ситлуација у којима је сврсисходније да због конкурентстни својих производа избегуи да користе назив социјално предузеће. Боља видљивост социјалних предузећа представља потребу како би се на прави начин представиле могућности одрживог развоја друштва.

8.    Закон о социјалном предузетништву

 

 

 

 

 

На почетку 2022 године усвојен је Закон о социјалном предузетништву у Републици Србији. Након више од 12 година рада различитих радних група, прилагођен је и усвојен Закон о социјалном предузетништву, који дефинише циљеве социјалног предузетништва као што је то у документу Business social initative од стране Европске комисије. Закон препознаје угрожену категорију становништа која теже долази до посла али препознаје и друштвене циљеве који се односе на едукацију и екологију. Како би се развило социјално предузетништво у закону су препозната социјала предузећа која могу бити предузетници, привредна друштва или субјект цивилног друштва. Законом о социјалном предузетништву дата је могућност удружењима која се баве производњом или пружањем услуга да буду део социјалне економије и оснују социјално предузеће у складу са Законом. Друштвена улога социјалних предузећа у складу са законом може бити: да се баве производњом добара или пружањем услуга, да пружају радну интеграцију, кроз пословање доприносе руралном развоју и локалној заједници и да пословањем решавају проблеме у другим областима од општег интереса. Као вредност за друштво социјална предузећа морају да инвестирају 50% добити у неки друштвени циљ. Закон о социјалном предузетништву дефинише регистар социјалних предузећа који ће омогућити да регистрована социјална предузећа добијају подршку Републике Србије. За све активности у вези са социјалним предузетништвом Влада Републике Србије ће формирати савет за социјално предузетништво Републике Србије. Уређење области социјалног предузетништва било је потребно, уређење Законом представља модел којим се може уредити ова области. Колико је Закон добар модел уређења социјалног предузетништва остаје да се види кроз наредне године примене Закона о социјалном предузетништву Републике Србије.

 

 

 

 

 

 

 

9.    Развој социјалног предузетништва у АП Војводини - Препоруке

 

 

 

 

 

На основу анализе добијени су доста квалитетни подаци о социјалним предузећима у АП Војводини. Као резултат анализе у оквиру студије Мапирање социјалних предузећа и развој социјалног предузетништва у АП Војводини добијен је оквиран број социјалних предузећа, који каже да је укупно око 230 социјалних предузећа у АП Војводини. Такође током истраживања и анализе података дошло се до закључка да је потребно радити на ширењу свести код друштвне заједнице о разумевању и значају социјалног предузетништва за једну локалну заједницу али и друштво у целини. Анилиза је показала да је потребно препознати постојеће предузетнике, који су сензибилисани и који могу бити носиоци социјалног предузетништва у будућности. Истраживања која се тичу ситуације социјалног предузетништва у различитим еко-системима, на основу стања у Војводини али приказом слике социјалног предузетништва у Европској унији, може се закључити да је систем веома хетероген. Што се тиче статуса социјалног предузетнштва, оно је сада на нивоу АП Војводине али и Републике Србије решено усвајањем Закона о социјалном предузетништву. У наставку студије биће представљене препоруке за даљи развој социјалног предуезтништва у АП Војводини, који се сматрају приоритетом и дају могућност да се  направи искорак у овој области, која уосталом представља врло важан елеменат економског  и социјалног развоја. Социјално предузетништво има потенцијал да позитивно утиче на важна социјална питања, на одржив начин, али мора да постоји контролисана подршка и мере од стране државе. Социјално предузетништво је прилика за развој здраве предузетничке културе која ће окупити младе људе, представнике предузећа и целу заједницу. Неке препоруке за побољшање и стварање одрживих модела у социјалном предузетништву представљене су у наредном делу. Према редоследу неопходних мера, дате су препоруке за унапређење социјалног предузетништва у АП Војводини.

 

 

6.1.         Еукације о социјалном предузетништву

 

Један од главних изазова у АП Војводини у вези са социјалним предузетништвом је чињеница да друштву недостаје знање и подизање свести о томе шта је социјално предузетништво. За решавање овог изазова препоручује се увођење формалних и неформалних образовних програма на свим нивоима образовања, основном, средњем, високим и у образовању одраслих. У неформалном делу образовања (основно, средње, високо и образовање одраслих) фокус би требао бити на теми шта социјално предузетништво заправо јесте, јер се то сада готово искључиво доживљава као мера запошљавања особа са инвалидитетом и људи који су финансирани од стране државе, а не као одрживо пословање које, осим што доноси економски профит, има и позитиван утицај на друштвене изазове. Препоручује се да овај неформални део покрива дефиницију социјалног предузетништва и најчешћа подручја социјалног предузетништва са примерима успешне праксе. Бољим вредносвањем и промоцијом нових полазника образовања из области социјалног предузетништва, у друштву ће се повећати свест о социјалном предузетништву, као и о потреби развијања области социјалног предузетништва. Као резултат едукација, створиће се нове идеје за социјална тј. друштвена предузећа. Да би такав образовни програм постао атрактивнији и мотивисао младе да размишљају о социјалном предузетништву препоручује се укључивање едукативне игре или другог дигиталног образовног алата за пренос знања, тако да ће програм бити мотивацијски за полазнике и они ће унапредити знање кроз игру на занимљив начин. С обзиром на чињеницу, која је показала да организацијама које се баве социјалним предузетништвом немају знање о тржишту као ни компетенције које се односе на оснивање и финансирање организација, препоручује се успостављање система образовања који ствара будуће покретаче и лидере социјалног предузетништва. Да би социјално предузетништво било конкурентно и иновативно, мора имати образоване менаџере који ће водити компаније са позитиваним утицајем на друштво. Лидери социјалног предузетништва морају бити разумни и способни да буду корак испред стандардних, искључиво профитно орјентисаних менаџера предузећа. Најбоља пракса из других земаља (нпр. Аустрије) показала је да се специјализација о социјалном предузетништву може увести на високообразовном нивоу на економском факултету. Ово ће осигурати да будуће генерације менаџера у социјалном предузетништву имају избалансирано знање о тржишном, правном и финансијском, као и о знању у невладиним организацијама, које је неопходно за управљање социјалним предузећима на одржив начин. Унутар социјалних предузећа која испуњавају један од социјалних циљева (запошљавање теже запошљивих људи, животну средину, образовање или здравство) требало би успоставити интерно образовање како би компаније мотивисале да следе више од једног друштвеног циља. Овај приступ би довео до тенденције социјалних предузећа да достигну модел изврсности у социјалном предузетништву, што значи да они следе вишеструке друштвене циљеве, да би могли да делују одрживо и да буду што кориснији за друштво. Различите врсте формалног и неформалног образовања младих и других, коришћењем нових и иновативних образовних алата (нпр. дигиталних едукативних игара), који показују предузетништво са позитивним утицајем на друштво, представљају још један корак ка унапређењу социјалног предузетништва у АП Војводини. Посебан фокус образовања мора бити на државним службеницима на националном, регионалном и локалном нивоу, који се баве питањима и политиком која се тичу економије и предузетништва. Циљ мора бити подизање њихове свести о социјалном предузетништву, како би они препознали могућности у својој зони одговорности да подрже јачање социјалног предузетништа у Србији тј. у АП Војводини.

 

 

6.2.          Правни оквир за развој социјалног предузетништва

 

До данас социјална предузећа постоје у различитим правним облицима. У неким земљама није на снази посебно законодавство које се бави правним облицима социјалних предузећа. У таквим је окружењима често тешко утврдити која је организација заправо социјално предузеће. У другим земљама на снази је посебно законодавство које се односи на социјална предузећа. Прва опција за обезбеђивање законодавног оквира за социјално предузетништво је прилагођавање постојећих правних облика тако да се узму у обзир специфичности социјалних предузећа. Неке државе су створиле нове правне форме за социјална предузећа прилагођавањем постојећих правних облика. Друга опција да се то учини је увођење нових 'правних статуса' који прелазе границе различитих правних облика и могу их усвојити различите врсте организација под условом да испуњавају унапред дефинисане критеријуме. У Србији је усвојен Закон о социјалном предузетништву тако да званично постоји уређен модел по којима се оснивају социјлана предузећа. Због одложене примене Закона о социјалном предузетништву до краја 2022 године немамо практична искуства са социјалним предузећима, али држава се мора побринути да оснивачке процедуре буду што једноставније и да креирају пореске олакшице за социјална предузећа. Да би социјално предузетништво било подружано и на нивоу политичког тј. стратешког оквира, препоручује се стварање посебне улоге у политици, која ће бити одговорна за промоцију социјалног предузетништва у политици и бити њен амбасадор.

 

 

 

6.3.         Видљивост социјалних предузећа

 

Што се тиче видљивости, препоручује се стварање платформе за информисање и размену информација у различитим секторима за социјалне предузетнике, пословне инкубаторе и кластере, као и социјалне инвеститоре, где се подаци о социјалном предузетништву могу разменити кроз релевантне информације и примере најбоље праксе, како би социјални предузетници били у стању да дискутују и размењују информације о изазовима у пословању. Поред тога, партнерства између социјалног предузећа, државе, сектора услуга и економије могу довести до снажних позитивних синергија. У складу са тим, препоручује се увођење система етикета и сертификата који се примењују на социјална предузећа у АП Војводини али се може применити и на нивоу Републике Србије. Ово ће допринети видљивости социјалних предузећа у Војводини и дати прилику да јавне набавке, нпр. дају предност сертификованим социјалним предузећима над обичним профитним предузећима. Ова сертификација и добијање налепнице ће такође омогућити да се након одређеног периода провери да ли се сертификовани социјална предузећа још увек фокусира на свој друштвени циљ и да ли је стога подобан да добије сертификат као социјално предузеће. На овај начин, социјална предузећа су мотивисана, да се држе својих почетних друштвених циљева. У вези са сертификовањем и обележавањем треба увести и широк регистар социјалних предузећа који би их учинио видљивим у једној бази података, што помаже заинтересованој јавности да добије свеобухватан преглед социјалних предузећа у АП Војводини. Боља видљивост социјалних предузећа може се остварити кроз развој стандарда за социјално предузетништво и развој социјалних иновација које ће на иновативан начин бити одрживе и решавати неки друштвени проблем.

 

 

 

 

 

 

6.4.         Унапређење финансијске и нефинансијске подршке намењене социјалном предузетништву

 

Приступ финансијама се сматра једном од главних препрека за социјална предузећа. За сада се социјална предузећа углавном морају ослањати на исте изворе финансирања као и профитно орјентисана предузећа, иако се алтернативни извори финансирања почињу појављивати. Изазови и препреке обично су мало доступне јавне субвенције, неразумевање инвеститора / финансијера за друштвено предузетништво, јер желе да виде одређени економски поврат своје инвестиције и тежак и ограничен приступ приватном капиталу. Стога имамо неусклађеност на страни понуде и потражње. На страни потражње, социјална предузећа су обично имају потешкоћа да се нађу међу различитим изворима финансирања, који су им на располагању и на страни понуде; пружаоцима социјалних финансија тешко је да идентификују социјална предузећа, која испуњавају њихове специфичне инвестиционе потребе. Поред тога, многим социјалним предузећима недостају менаџерске вештине и економско знање у вези са оснивањем и финансирањем њихових организација.

 

 

6.5.         Мере за развој социјалног предузетништва

 

У АП Војводини се може видети и проблем недостатка интересовања доносилаца одлука на локалним нивоима власти у погледу потреба социјалног предузетништва, укључујући финансијске изворе. Иако постоје алати и могућности за подршку развоју социјалног предузетништва, барем што се тиче запошљавања теже запошљивих људи у локалним заједницама, ове могућности се не користе, јер се локалне самоуправе не баве стварањем потребних пратећих докумената. Ако се гледа регион Војводине, ситуација је боља. Секретаријат за привреду и туризам створила је савет за развој социјалног предузетништва у 2017. Након тога је створен финансијски програм под називом Финансијска подршка социјалним предузетницима у АП Војводини. Средства у оквиру овог програма намењена су повећању запослености теже запошљиве категорије људи у предузећу, као што су: особе са инвалидитетом, жене жртве насиља, млади без родитељског старања, незапослени старији од 50 година. Програм има за циљ јачање конкурентности привредних субјеката који запошљавају особе у неповољном положају у виду грантова за куповину опреме или спровођења пројекта за јачање конкурентности компаније. У наредном периоду идеја Секретаријата за привреду и туризам АП Војводине је да прошири програм и на друге циљеве социјалног предузетништва како би доприно диверзивифкацији решавања друштвених проблема на предузетничко одговоран и одржив начин. За даљи развој социјалног предузетништва, важни су адекватни извори финансирања. Да би се то постигло, препоручује се неколико мера.

Мера .1 Едукација и промена начина размишљања Локалне самоуправе у сарадњи са организацијама за подршку пословању обезбедиће финансијска средства за програме обуке, инкубатора и посреднике који пружају прилагођену подршку изградњи капацитета социјалним предузећима која су потребна за изградњу њихових менаџерских вештина и за подстицање њихове финансијске одрживости. Ови програми обуке обухватају и новооснована предузећа, јер постоје посебно потешкоће у почетном финансирању и недостатак структуре подршке за социјална предузећа.

Мера 2. Наменски финансијски програми и инструменти Са државне стране постоје могућности за стварање бољих основа за финансирање социјалних предузећа. Препоручује се усмеравање јавног финансирања на мобилизацију приватног капитала, улагањем и уклањањем ризика за финансирање социјалних предузећа, као и постављањем одговарајућих структура управљања. Поред тога, треба створити јавне структуре субвенција. Усвајањем закона о социјалном предузетништву у Републици Србији корак ка развоју социјалног предузетништва је направљен. Али, постоје и потребе за иновативним финансијским инструментима, нпр. алтернативни пропис у случају неплаћања или учешћа у промету. Овде локалне самоуправе могу играти кључну улогу у дизајнирању наменских финансијских инструмената (користећи јавне фондове за давање кредита или инвестиционих олакшица), поготову сада када постоји законски оквир за развој социјалног предузетништва.

Мера 3. Тржишта улагања у друштвени утицај Концепт који се дотиче теме образовања и промене начина размишљања, као и финансијских инструмената који ће се узети у обзир у свим напорима који се тичу ове теме, представља концепт улагања у друштвени утицај. Овај концепт описује пружање финансијске подршке организацијама са експлицитним очекивањем социјалног - као и финансијског поврата и мерења постигнућа обе ствари. Потенцијална равнотежа између два облика приноса (који тип и обим финансијског поврата и какав тип и обим друштвеног утицаја) подразумева могућност ширења спектра инвеститора и инвестиционих производа. Кроз рад са социјланим предузећима у АП Војводини треба наћи најмањи заједнички елементи успешности социјалних предузећа у АП Војводини и откриле специфичности региона и њихов утицај на социјално предузетништо.

Мера 4. Планско креирање инфраструктуре за развој социјланог предузетништва у АП Војводини. Како би се дугорочно развојало социјално предузетништво потребо је успоставити инфраструктуру за развој социјланог предузетништва. За почетак корисно би било успоставити развојни центар, који би унапређивао област и истраживао потенцијале развоја социјалног предузетништва али и социјалних иновација. Након тога, опремити и развити производан простор за развој предузетничких иницијатива кроз здраву инкубацију и развој заснован на одрживом развоју.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

10.                   Литература

 

 

 

 

 

Александра Бобић , Дина Ракин (2016) Како основати социјално предузеће у Србији, Европски покрет у Србији;

Бабовић М(2010)  Изазови нове социјалне политике, Социјална укљученост у ЕУ и Србији, УНДП Србија;

Вујовић, Т., Ђурић, З., Вујанић,И. (2017). Друштвено одговорно пословање – мотиви и користи предузећа, Ецологица;

Група 484 (2011) Социјалне задруге,  Корак ближе социјалном предузетништву у Србији;

Група 484 (2012): Социјално предузетништво, Билтен о социјалном предузетништву, Београд.

Др. Драган Вукмировић, Мр Андра Милојић, Мр Раде Ћирић, Јелена Будимир, Томислав Деспић, Светлана Јелић, Милена Стевовић, Мирјана Смолчић, Сузана Карамарковић, Марина Павловић, Тијана Чомић (2014) Економски утицај социјалних предузећа у Републици Србији;

Johanna Mair and Kate Ganly (2010) Social Entrepreneurs: Innovating Toward Sustainability;

Милена Васић, Милена Благојевић, Наташа Милоњић, Јована Стojановски, Јоахим Лангбајн;

Мијатовић Б., Пауновић М., Ковачевић В. (2012): Социјално предузетништво у Србији, Центар за либерално-демократске студије, Београд;

Перчин М. (2012) Социјално предузетништво, Иновација за добробит човјечанства;

Тешић С (2018) Стратегија развоја Кластера социјалног предузетништва Војводине;

Filipe M. Santos  (2010)A Positive Theory of Social Entrepreneurship;

Франц Дитрих, Др Штефан Хајек (2015) Приручник за оснивање и развој пословних инкубатора;

Цвејић, С. (2016). Социјална економија - појам и пракса у Србији, Чигоја штампа;

Тешић С, Рајна Ц (2019) Мапирање социјалних предузећа – истраживање доступних података о социјалном предузетништву у АП Војводини

Цветићанин Р, Тешић С , Рихтер Г, Цизмар П (2019) Social Entrpenruship in EU, Austria and Serbia, Short overview and recommendation for an excellent model of social entrepreneurship in Serbia;

Цвејић С, Грознић Р, Стојановић Ж, Борзага К, Садовски Б (2011) Препоруке за подршку развоја капацитета социјалних предузећа у Србији;

Цвејић С (2018) Social Enterprises and their ecosystem in Europe, Country Fishe: Serbia, European Union;

Шинковић З. и Кларић М (2007) Јавно приватно партнерство, електронички зборник радова Велеучилишта у Шибенику;

 

[1] Европска комисија - Social Business Initiative линк: https://ec.europa.eu/growth/sectors/socialeconomy/

enterprises_en

[2] https://www.euses2020.eu/wp-content/uploads/2021/05/Mannheim-Declaration.pdf

[3] A map of the social enterprisis and their eco system in European union, European commision (2013)

[4] Како основати социјално предузеће у Србији, Европски покрет у Србији; Европски покрет у Србији (2016)

[5] https://clustercollaboration.eu/social-economy